уторак, 11. март 2014.

5. СЕНКА ВИЗАНТИЈЕ



Бата OFF NАТА – у IN наставцима на

КОЊИ СВЕТОГ МАРКА

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_putanjama pobednickih truba kretala su se i mnogo dugovecnija dela duhovnih vrednosti koja su ostala da 

Margarita (33.123.*) –  Svi znate one izvanredne, bronzane konje na fasadi crkve Svetog Marka, jedan od simbola moci i slave "Kraljice mora"? E, oni nisu venecijanski! Doneti su tu kao ratni plen!
Mika (*.verat.net) – Kada su krstasi uz pomoc mletacke flote osvojili Konstantinopolj, duzd Enriko Dandolo konfiskovao je konje sa hipodroma i preneo ih u venecijanski Arsenal. Nije ih postavio na crkvu, pa ni izneo na trg, jer je znao kako ih je stekao. Kasnije, kada se dogadjaj malo zaboravio, neko ih je sujetno i lakomisleno postavio na na baziliku, na sveto mesto!
Stefan (*.yubc.net) – Bio je to neki renesansni cinik. Venecija se dicila svojom pomorskom moci, a on je istakao vizantijske ate sa hipodroma da kasaju po fasadi San Marka. I to repovima okrenutim prema bazilici! 
Henri (*.aol.com) – Uklopili su se u vizantijski stil i mozaike jer su za izgradnju bazilike bili angazovani poznati vizantijski majstori.
Margarita (33.123.*) – Bronzani ati su izliveni u vreme Aleksandra Makedonskog, u staroj Grckoj ili u nekoj od njenih naprednih kolonija. Odatle su dospeli na Trajanov pobednicki slavoluk u Rimu. Posle odluke cara Konstantina da metropolu premesti u Drugi Rim, vracaju ih na hipodrom u Konstantinopolju – car je ocigledno znao odakle poticu i nije zeleo da jedno od remek dela njegovog carstva ukrasava Rim.  Kasnije, Napoleon ih je preneo na Trg Karusel u Parizu, a Austrijanci ih vratili Veneciji.
Mika (*.verat.net) – Ati su dokasali do Svetog Marka prateci puteve razvoja evropske kulture. Njihovo putesestvije jasno pokazuje sta je iz cega nastalo. Putanjama pobednickih truba kretala su se i mnogo dugovecnija dela duhovnih vrednosti koja su ostala da svedoce o pravim osnovama evropske kulture.
Ivy (*.sprint.ca) – Na San Marku su bile planirane figure cetiri covekolika bica: coveka-andjela, odnosno lava, orla i bika. Zao mi je sto ih nisu postavili. Na kraju Drugog milenijuma oni bi se pretvorili u "Cetiri jahaca Apokalipse".
Margarita (33.123.*) –  Anticko-vizantijski ati su stari 23 veka. Predanje kaze, a istorija to potvrdjuje: kad god se oni pokrenu propada jedna carevina! Nesto kao Bozija kazna.
Ivy (*.sprint.ca)  – Moze se napraviti komparacija vizantijskog i modernih 'carstava', ne samo u umetnosti. I da ne pominjem idolatriju i idole, zvuci tako poznato, zar ne? Oni koji misle da je to pocelo u Vizantiji, grdno se varaju.
King  (*.edu.au)  - Mnogo prije 'byzantine idolatry' bilo je pravljenja zlatne teladi u mnogim sistemima i u raznim vremenima.
Stefan (*.yubc.net) –  U Briselu se upravo stvara najnovije: osniva se Muzej Evrope sa postavkom koja pocinje sa 812. godinom! Odbacena je Grcka, Rimsko carstvo i veci deo vizantijske istorije.
Margarita (33.123.*) – Pljackanje Konstantinopolja jos uvek traje!
Mika (*.verat.net)  – Kod Sotbija bi bilo bolje. Znala bi se cena, a dobijes i sertifikat.
Henri (*.aol.com) –Istorija se stvara kao katedrala u Kordobi. Tamo je na temeljima rimskog hrama sagradjena hriscanska crkva. Porusili su je Arapi da sagrade najvecu dzamiju na svetu, posle one u Meki. Dogadjivanjem i sirenjem u nju je ugradjeno 850 razicitih, raznobojnih stubova donetih iz francuskih i vizantijskih gradova, sa rimskih hramova i sa razvalina Kartagine. Kasnije je hriscani pretvaraju u katedralu, minare zamenjuju grcko-romanskim zvonikom, a mermerna suma stubova ostaje sacuvana. Pravi istorijski lavirint! Proslost je miks prica-slagalica u kojoj je jedno nesporno: destrukciju je zamenila dogradnja.
Margarita (33.123.*) – Misija napreduje: dogradjivacemo istoriju dok ne izraste Severni Rim...

МАРГАРИТИНА ПРИЧА: СЕНКА  ВИЗАНТИЈЕ

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_koliko treba da bude velika senka koja prekriva milenijum evropske istorije?- pitam stiva, sva uznemirena_

"Карло Велики"  нас  је чекао привезан за гат у Ђенови. Аутобус се провлачио кроз уске улице а иза мрачних цркава и оронулих племићких здања повремено је израњала блистава светлост. Проћи ћемо кроз сам центар града, мислила сам. Тада смо се извукли на докове и угледала сам огроман и бљештав морски колос који је заклањао део звезданог неба.
Те ноћи Ђенова је била привезана за "Карла Великог".
Како да вам га опишем? Дужине нешто мање од пола километра, широк као два фудбалска игралишта. Дванаест спратова и седам палуба. Три ноћна и шест коктел барова, три диско клуба са ДЈ-има "од имена", биоскопска и позоришна сала,  трим стаза, огроман тропски базен са палмама и два мања, рекреативна; неколико пивница и дневних салона са живом музиком...
- Ауф!  -  само сам хукнула.  -  Види ти ово!
Стив је изгледао задовољно: - У агенцији нису лагали, заиста.
Практичан дух: добити оно што си платио.
Унутрашњост брода је дизајнирана у стилу "немачког златног доба": "Кајзер салон" и "царски амфитеатар", мермерни стубови и статуе, тешки рамови и теписи, стилски намештај и кристални лустери који наткриљују половину салона. А као круна свега - "престона дворана" са уникатним намештајем, потамнелим сребрним и плавичасто-прозирним порцуланом из Севра, теписима у које се упада до половине глежања и збирком старинског оружја и оклопа по зидовима.
Чиста езотерија. Још јуче смо били у Венецији, усред све оне разиграности и лакоће, а сада се сручила на нас тежина немачког духа и строго контролисана лепота. На срећу, око нас су већином били оригинали, да није тога био би то тежак кич.
Међутим, ту тек почиње права прича. На централном зиду је изванредна репродукција увеличане Рафаелове слике на којој Бог крунише Карла за цара, императора и августа "Светог римског царства". А одмах до ње старинска мапа која "објашњава" шта је оно обухватало: десетак држава од Средоземља до Северног мора и од Атланског океана до Паноније. Поента је у наставку, а тамо је био мали музеј Карла Великог са витринама, бистама и статуама и на крају - бродска капела.
Догађај "осликан Рафаелом" историјски је, то знам; одиграо се 800. године, пре тачно 1.200 година. Али сама прича у "преводу" на савремени "еуро" језик има поруку која ми смета.
- Видиш- кажем  -  уједињена Европа је Божје послање. Имате ЕУ пасош? Ви сте благословени.
- Швајцарски - каже Стив.- Може ли швајцарски?
Да, и Стив је благословен.
Доживљај је јединствен и помисао која ме је опседала током укрцавања - зашто се слични бродови зову "Галаxy", Деутцхланд", "Крила Средоземља" а овај... - сада је била разјашњена. Историја почиње са краљем Карлом франачким, сином Пипина Малог, а завршава се са "Карлом Великим" који кроз Средоземље проноси славу и моћ уједињене Европе.
Међутим, ту је нешто недостајало, осећала сам, историјска прича је просењена, нешто у њој је загубљено.
- Овде нешто поприлично смрди  -  рекох Стиву.
Оњушио је ваздух, окренуо се и поново набрао нос: - Немогуће  -  рекао је.  -  Никад не бих ни помислио да овде, тако нешто...
Стив. Пореклом Француз и Баскијац, чак и Србин. Али ето, шта да се ради...
Ошамућена, попих мартини а маслинка ми застаде у грлу. Промувах је по устима и испљунух у високу, кристалну чашу: мартини је био од оних најбољих, маслинка повећа, као смоква, около су сјактали, бљескали и трептали аутентични артефакти европске културе али... Нешто је дебело недостајало.
На следећој палуби чекао ме је празан интернет-кафе. И, док је Италија нестајала у измаглици а море пупчило око моћних бродских бокова,  претраживала сам лавиринте података и лутала кроз шаренило њихових интерпретација:
Kralj Karlo Veliki Padeborn, izvikane lepote, nebesko-plavih ociju i guste brade...
U Konstantinopolj je stigao usred rata sa Slovenima, da se orodi sa carskim romejskim dvorom. Zeleo je da svoju sedmogodisnju kcer Rotrudu, zvanu Eritro, uda za Konstantina Sestog, buduceg vizantijskog cara. Doneo je (i doveo) bogate darove: hiljadu britanskih i slovenskih robova i poklone koji su zauzeli dve velike dvorane u dvoru carice Irine...
Neumorno je obilazio grad i iskreno se divio hipodromu, crkvama, dvorcima, carskim posedima... Међутим, веридба...
Godine 800. K. V. je krunisan za cara. Ceremonijal je obavljen u Rimu, ali po vizantijskom protokolu. To je trebalo da svecanom cinu nadoknadi carski Konstantinopolj jer je samo on mogao da podari takvu titulu koja ima i teolosku dimenziju. A kako dva carstva na zemlji ne mogu biti jer je duhovno nedeljivo, to je Karlovo "carstvo" tek zapadna provincija carske Vizantije...
Svoju carevinu je zasnivao na hriscanskim osnovama, u Ahenu okupljao ucenjake, umetnike i prepisivace iz cele Evrope ne bi li dostigao slavu i sjaj...
Neuspela veridba njegove kceri za Konstantina Sestog nije ga obeshrabrila. Trazi Istru i Benevent od Vizantije i odvazuje se da zaprosi samu caricu Irinu za svoju devetu zenu: da opet jedno carstvo bude! Jedno, da, ali cije? Onoga koji je sveti cin zenidbe vec razdelio na osam, a jedno carstvo na dva? Odbijen je i Carstvo Vizantiona..."
Византија, схватила сам.  Ромејско царство недостаје! Пет стотина година његове претходне и још толико потоње историје! Прича о Карлу Великом треба да замени десет векова Византије, да прекрије хиљаду година које су сачувале материјални и духовни континуитет Европе од античке Грчке и Рима до Ренесансе. И зато данас "Карло Велики", као и негдашњи краљ франачки, обходи Средоземље све до Александрије, Кипра и Константинопоља, не би ли поверовали да је то његова забачена и заблудела бискупија.
У бродској хагиографији о великом цару Запада све је истинито -  осим саме приче...
Овако велики, огроман брод је као планета. Рад мотора се не чује, палубе су непомичне као језерска вода а опет све хрли напред, осећаш како се маса ваља и меље простор пред собом. Само ветар, који те ошине када се нагнеш и загледаш у то доле, наизглед прозрачно а тако дубоко и тамно-плаво море, пуно сенки. Тако изгледа и духовна мапа Европе. Све те замене, проневере и крађе историје просениле су њену слику, остале су још само сенке да сведоче.
- Колико  треба да буде велика сенка која прекрива миленијум европске историје?  -  питам Стива, сва узнемирена.  -  Као овај брод?
- Па то је било давно  -  каже он.
Гледа ме задивљено, али то није зато што знам све о Карлу Великом и Византији већ што данас тако посебно, другачије изгледам. Осећа да сам нечим понета, да другачије причам, ходам, размишљам.
- Као да си себе поново измислила  -  каже и ја схватам да ме је све  што сам сазнала, размишљала и осећала ових дана заиста изменило. Толико да то и Стив примећује.
А ја сам се само вратила. Да ли у јаву или сан, не знам. Осећам да сам нестваран лик, да живим нестварним животом, толико да то и други примећују.
Узимам са стола дивну тамно-плаву вазу из које исијава светлост. Овако је некако изгледала и та заборављена византијско-плава, божанска боја, она којој више нико не зна ни изглед, ни састав, па ни име. А можда је ово реплика једне од ваза из тог давног доба, нека од оних које је Карло Велики понео у Ахен да у својој северној престоници призове божанску светлост Константинопоља?
- Видиш  -  кажем  -  ова лепота не би постојала да није било Византије. Погледај те линије, па боју, па тај сјај изнутра...
- Заиста  -  каже Стив.  -  Као да је метализирана.
Али ја не одустајем: - То је боја јужног мора и неба, Стиве. Оног чистог и, данас се  може рећи, ипак невиног. Оног од пре десет векова, Стеване. То је боја која више не постоји, осим у уметности и нашем забораву. Постоји кардинал-црвена, и паришко-плава, и венецијанско-плава, наравно и пруско-плава, али византијско-плава, е, те боје нема. Она не постоји. Нема је чак ни у историји. Присвојили су је, разумеш, украли, па је сада метализирана. Као и историја - и она је метализирана...
И  дугим, ефектним покретом- рука са стране, па преко главе- оним у баскиту чувеним "Хороковим ударцем", лансирала сам вазу кроз отворен прозор, право у небо. Прво се успињала, потом претворила у сенку и бљеснувши на сунцу кратким трептајима свих нијанси плаве боје сунула доле, ка мору.
Стив скочи, испрати је погледом, затим седе и загледа се у мене. Ако му уста буду отворена... помислила сам.
Али нису. Била су стегнута, а из његових очију помаљало се питање које ће ми постављати месецима, годинама можда.
Слегла сам раменима: - Ето, тако се то ради, Стеване мој. У чему је разлика?
Стив је ћутао, загледан негде изнад мене. У глави ми је одједном зашумело, као да сам тим гестом покренула све источне ветрове из Еоловог меха.
Чиста патетика, помислила сам. Ето разлике. Шта он, јадничак, може да разуме од свега овога? Сада мисли да се узбуђујем због нечег што нећу да кажем, па то потискујем ирационалним. Да је непрозирна тама проговорила из мене да не бих вриснула нешто врло конкретно, присутнима упућено. А нашла сам публику - њега!
Гледао је, врло концентрисан и све више запањен, као да је на небу остао отисак вазе који ваља још који пут добрано размотрити. Онда су му се, знала сам, уста отворила. Али нека, сада му је и то опроштено јер он...
- Шта је... то... било?  -  упитао је стегнута грла. Кашљуцнуо је и успео да понови: - Шта?
 - Баскит  -  објаснила сам.  -  Обичан "Хороков ударац". Схвати то као спортски перформанс. Сви ми, са периферије ромејског царства, то научимо још у основној школи.
Одмахнуо је главом као да су ми се на челу појавили рогчићи; замало да руком то и сама проверим.
- А оно  -  рекао је  -  оно тамо? То је такође део перформанса?
Подигла сам главу и видела командни мост са бродским официрама у парадним униформама како зуре у небо. Ал’  сам имала пробрану публику, помислила сам и тада угледала светлуцаву, тамно-плаву нит високо изнад брода, како трепери на сунцу, заљуљана од ветра. Нешто налик на поруб неба. Права и наизглед бесконачна из дубина Балкана, изнад брода се повијала у широком луку и настављала ка истоку и средишту Средоземља.
- Не могу да верујем!  -  узвинуо је Стив.  -  Ракета, видела си, зар не?
Оно чега сам се одмах сетила није било за гласну причу. Зажмурила сам, сачекала да се умноже црвено-плаве пегице унутрашње тмине и опет прогледала. Небо је имало јасан и треперав тамно-плави поруб.
- Нова врста авиона  -  одлучио је Стив.  -  То је. Пролетео је, брз као ракета и оставио траг.
Опет ми је зашумело у глави али сада од узбуђења: - Па то је...!
То, неизречено, било је немогуће и, уједно, једино могуће.
- Чула си за то?  -  питао је Стив нервозно.  -  Јеси ли?
Климнула сам главом и засмејала се док ми је кликтало у свести, трепераво, сјајно и бесконачно моћно као она висока, тамно-плава нит што се  у недоглед истезала преко неба, прошивајући га на два неједнака дела.

СТЕФАНОВА ПРИЧА: ТАЈНО РОМЕЈСКО  ОРУЖЈЕ У СРПСКИМ РУКАМА

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_dohujala je nenajavljena, nicim izazvana raketa i uz strahotnu eksploziju razorila postaju. katastrofican udar

Zakašnjenje tjekom svečane promičbe nove pogranične postaje koju je demokratska Hrvatska izgradila na spornom dijelu granice sa Slovenijom, spasilo je živote Visokog Izaslanika Vrhovnika i desetina najvidjenijih časnika, carinika i policajaca okupljenih glede te svečane učindbe.
U hipu, kad su svi pomenuti i drugi dostojanstvenici izašli na prilaznu rampu nove, hit-moderne postaje da oduševleno pozdrave Visokog Izaslanika ili možda i samog Vrhovnika čije nesuzdržano interesiranje za ovu svečanu promičbu još jedanput potvrdjuje desetstoljetnu državotvornost i suverenitet Hrvatske, nisu ni slutili da im taj europejski gest upravo spašava živote. Iz smjera jugo-istoka, a odakle bi drugde, dohujala je nenajavljena, ničim izazvana raketa i uz strahotnu eksploziju razorila postaju. Katastrofičan udar razbacao je svečano odevene zvanice, na čelu sa samim Visokim Izaslanikom Vrhovnika, po okolnim parkinzima a nekolicinu otpuhao čak na teritoriju susedne nam Slovenije.
Kad su se dim i prašina razišli, duboko traumatizirane, zmazane i psihički povrijedjene zvanice mogle su da uoče tamno-modru, postojanu nit, sjajnu na suncu, koja je dolazila iz smijera jugo-istoka, onog istog iz koga je dohujala i razarajuća raketa.
Promičba postaje je odložena, a Slovenija je uložila oštar prosed glede dvostruke povrede svoje teritorije i zadržala zatečene državljane Hrvatske jer nisu regularno prešli granicu i nisu imali putne dokumente.
Agencije javljaju da su slične rakete, takorekuć u isto vrijeme, uletele u jezero Balaton u Madjarskoj, razorile nadvožnjak na prilazima baze Aviano u Italiji i zamalo pogodile amerikanski ratni brod iz sastava Šeste flote.
Na Balatonu je trenutačno zabranjeno bilo kakvo korištenje vode i ribolovni sportovi dok se ne utvrdi vrsta, karakter i obim promijena na flori i fauni, a komanda Šeste flote je isklučila pomenuti brod iz svog sustava jer su njegove oplate počele da svijetle po noći.
Iza svake rakete kao jasan trag ostala je tanka, postojana tamno-modra nit, a sve one vode, začudo, u smijeru Kosova, gde su rasporijedjene medjunarodne snage i oslobodjeni, demokratični Albanci. Da nije toga ovo raketiranje bi se moglo sa zabrinutošću shvatiti kao srpski odgovor na NATO-humanitarno bombardiranje, čime su pomenute demokratske i suverene drzave i pokrajine, kao i Amerika i cjelovito europejsko okruženje, jos jedanput opomenute na nesmanjeno velikosrpsko prisustvo na granicama europejskih i svetskih regiona.
Takodje, taj razarajući raketno-bombarderski pljusak, dohujavši sa Kosova, očito dokazuje da prisustvo NATO snaga i oslobodilačke OVK albanske armije nisu poništili opasnosti višedecenijske srpske okupacije glede ovog medjunarodnog regiona.
Na ostacima projektila nadjene su stanovite NATO oznake, pa se da pretpostaviti da srpski agresori koriste neko novo, tajno ili mozda čak i bizantijsko oružije za preusmeravanje ispaljenih NATO raketa, što sukobe na Balkanu uzdiže na jednu do sada neslućenu dimenziju i predstavlja novu, do sada nezabeleženu, srpsko-romejsku - balkansku prijetnju demokratičnoj Hrvatskoj, našoj cjelovitoj europejskoj zajednici i njenom novomilenijskom ustrojstvu...

... И КОМЕНТАРИ

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_svakodnevica, duhovno ili estetsko deo su beskonacnog kon/teksta. nista nije konacno, sve mogucnosti su  

Henri (*.aol.com) – Ovakve persiflaze razbijaju tekst. Cemu ti to sluzi? Taman sam poverovao u bizant-kulturu, a ti si sve ironizirao.
Stefan (*.yubc.net) – Zar ti nije dosta iluzionizma identifikacije? Jos zivis u najboljem od svih svetova?
Henri (*.aol.com) – Dobra knjiga je putokaz. Licni ili estetski, svejedno. Gde je izlaz/putokaz iz vase “Otvorene knjige”?
Mika (*.verat.net) – U misaonosti i duhovnosti pojedinca. Drugacijem osecaju stvarnosti. Suverenosti igre. U svemu onome sto je do sada bilo zarobljeno i nemocno u licnosti ili konclagerovano u tekstu u cijem prosirivanju ili menjanju se ne moze ucestvovati.
Stefan (*.yubc.net) – “O.k.” je OK!
Henri (*.aol.com) – Ostacete konclagerovani u lavirintu beskonacnog teksta.
Margarita (33.123.*) - Razbicemo jednosmerni tekst da on ne razbije nas!
Henri (*.aol.com) – Iskljucite on-line da on ne iskljuci vase emocije!
Mika (*.verat.net) – U virtuelnom svetu sve cinjenice i pojave su ravnopravne. Svakodnevica, duhovno ili estetsko deo su beskonacnog kon/teksta. Nista nije zavrseno, sve mogucnosti su otvorene.
Margarita (33.123.*) - To je pozicija Cuvara Svetlosti: nepristrasno, racionalno i ravnodusno, sa rastojanja Stvoritelja.
Henri (*.aol.com) – I, dokle tako?
Mika (*.verat.net) – Dok mimezis stvarnosti ne zamenimo mimezisom stvaranja.
Henri (*.aol.com) – Ili dok ne nestane struje…

Наставиће се…
Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар