БЕОГРАДСКИ OFF
РОМАН у IN НАСТАВЦИМА на http://osmehvizantije.blogspot.com и на http://www.amika.rs
- Близу је, зачас ћемо - обећала је Катица. Корачала је крупним корацима, баш мушки. Два-три пута критички је осмотрила Ану и Ненада и није изгледала задовољна оним што је видела.
- Најзад у Београду - проговори Ана.
- Није ово Београд - побунио се Ненад. - Превише полиције, премало
људи. Чула си малочас: Сава тече узбрдо! То
није само шифра. То је метафора за садашњи Београд.
- Овде сам рођена - примети Катица - али сам живела у Паризу.
Волим Београд онда када из њега могу да одем чим ми се смучи.
- Значи да ти је лепо чим си још увек овде.
- Значи да се из Београда тешко излази. Затворили су нас, брајко,
капираш?
Псић је каскао уз њену ногу, ревносно њушкајући сваку избочину
и угао. Ноћ је већ поодмакла, радње су биле затворене, светлости пригушене и далеке.
На раскрсници се љуљала слабашна сијалица а асфалт се сребрио на месечини.
Катица се повремено освртала, Ненад је приметио како на сваком
углу застаје да погледом "сними"
улицу.
- Још једна београдска тројка - проговори он, показујући руком
на њих.
- Упадљива тројка - одсече Катица. - Ја, још некако, али вас двоје!
Баш сте, онако, класични!
И то да каже она, са том црвеном косом и огромном беретком, као
спљоштеном и испраном крпом!
- Шта то нама фали?- побуни се Ненад.
Катица се не обазре на његове речи: - То је прва лекција коју
сам научила у Паризу. Мораш бити помодан, чак и екстравагантан, онда си део гомиле.
Ево ти, цуро - и она застаде и ухвати Ану за браду окрећући јој лице ка себи - ти
би могла да сплетеш ту косу. Привлачи пажњу, а тај сјај - и она провуче руку кроз
Анину косу као да је милује - тај сјај није за свакога. Пунђа би ти добро стајала,
имаш врат као да ти је Модиљани тата!
Види ти Катицу, помисли Ненад. Шта она све зна!
Иза угла се појави тамни аутомобил, сливен са мраком. Милео је
дуж плочника.
- Наставите- просикта Катица - стићи ћу вас.
И застаде у сенци зграде, стопљена са сивилом зидова, а псић остаде
поред ње.
Аутомобил прође поред Ненада и Ане и нестаде иза угла, а Катица
је већ била уз њих; позади је дахтало псетанце
грабећи својим малим ногама.
- Кога то траже? - упита Ана. - Није ваљда нас?
- Светог Петра! Траже неког, па не морају да нађу баш мене!
Ана се загледа у Катицу и неколико тренутака су се одмеравале
погледима.
- Друга париска лекција - настави Катица. - Научи да не питаш.
Ствари су такве какве јесу. Ако почнеш да их разматраш, страдаћеш пре него што схватиш
шта ти се догађа.
Псић закевта и Катица се хитро обазре. Улица је била празна.
- Шта је Стевка? - упита она.- Нешто слутиш?
Поведе их улево, у сенку мрачних и закључаних београдских зграда.
Корачали су брзо, тако да их је псић једва стизао на својим кратким ногама.
- Биле две сестре - проговори Катица тихим гласом, као да прича
неку тајанствену бајку. - Звале се Стевка и Милица. Посвађале се до крви због истог
момка. Милица се удала за њега и одвела га у Француску да тамо живе, што даље од
сестре Стевке. Никада више нису проговориле ни реч. Шта је то: љубав према момку
или мржња према сестри маскирана у љубав?
- Љубав - одговори Ана.
- Мржња - изрече Ненад.
Катица се грлено засмеја, а псић тихо закевта. Иза угла се, попут
зле мисли, појави тамни аутомобил. Катица
пожури, а ауто успори поред њих, милећи у ритму корака. Ненад одједном осети сав
умор у ногама, панику у глави, наговештај муке у стомаку. Ана се припи уз њега.
- Ходајте, јарани, ходајте - прошапта Катица меким гласом.- Није
то то.
Псић арлаукну као да му је неко стао на реп, сва врата се отворише
и из кола излетеше тројица онижих момака у црном, четврти је био висок и просед, руменог лица и у полумраку.
- Доведите га - нареди одсечно.- Дај га овамо!
И три црне сенке полетеше на њих.
То мене траже, севну Ненаду кроз главу. Одгурну Ану и окрете се,
да их бар дочека лицем у лице. Катица је одскочила устрану; она бежи, помисли Ненад
и потрча низ улицу, чуо је кораке за собом а сав умор и неизвесност тог дана слегли
су му се у ноге; ово не може да ми се догоди, не, ово не може...
Нагло скрену ка осветљеном пролазу између зграда; зечја тактика
али кораци се више нису чули; Ана је трчала упоредо са њим и Ненад се окрете.
Момак у црном је заостао, као да чека нову наредбу. Ана је дрхтала
поред зида, и на одстојању од неколико метара осећао је страх који се ширио из ње.
Псић је скичао негде близу, чуле су се псовке и он виде Катицу
како се окреће око себе у карате стилу, подигнуте ноге;
један од нападача се сручи
као да му је неко извукао плочник испод ногу.
Момак испред Ненада рашири руке и полете ка Ани; ауто са руменим лицем за воланом
померао се ка њима.
Ненад покрену своје тешке ноге, видео је како се Ана отима, мафијаш
је граби и окреће испред себе савијајући
је уназад, руке су јој биле укљештене.
- Поломићу је- просикта он Ненаду.
Ана јекну и Ненад застаде. Трећи нападач
шутну псића и одлучно пође ка Катици. У шаци му бљесну дугачко и широко јатаган-сечиво.
Катица стрже са главе своју велику беретку, на светлости заискри
њена црвена коса. Завуче руку у капу, из њеног обода излете исавијана, испреплетана
жица, налик на бич, исправи се и засикта - црна змија за црног момка. Ударац га
пропе, он јекну, ухвати се за грло и сроза на колена, гвоздени бич са куглицама
на крајевима запева опет, куглице су се сударале у лету звонећи као десетине сребрних
прапораца и ошинуле га преко очију; урликнуо је и пао на страну.
Други мафијаш истури Ану као штит и повуче је ка коловозу. Ненад
закорачи, момак сави Ану уназад, и он застаде. Катица црвене косе са својим певајућим
бичем се приближавала, ауто се кретао ка њима и Ана покуша да свог чувара удари
ногом и да се сроза доле. Његове снажне шаке је усправише, колено му је било на
њеној кичми; још један покрет и он ће је поломити.
- Ненаде! - јекну Ана.
И Ненад полете, зграби црног за раме, ударац песнице по грлу пресече
му дах; Аном је већ била ван његовог домашаја.
Тако мало је недостајало, помислио је Ненад. Тако мало. И то мало,
то је увек оно што је недостижно...
Арлаучућа лоптица пролете поред њега и заплете се између Ане и
њеног отмичара. Момак ударцем ноге одбаци псића у страну; тада бич фијукну, куглице
засикташе а сребрни прапорци одсвираше своју кратку песмицу и обмоташе се око испружене
ноге, кидајући тканину и месо. Повик, неравнотежа. Ана отрже једну руку, са друге
се исцепа рукав и Катица је већ била поред ње, бич је кратко засиктао, куглице још
једном зазвонише и већ су обе бежале, кроз пролаз, па у суседну улицу, док се Ненад
ошамућене главе батргао за њима. Иза угла се појави празан такси, осветљен као новогодишња
јелка
и они улетеше у њега.
- Где иду госпођице? - упита таксиста Ненада.
- Иду у пичку материну, па лево - одбруси Катица. - Вози, прва лево, друга лево, друга десно, друга
лево!
- Молим?- упита таксиста.- Неко вас јури?
- Крени!- дрекну Катица.- Хоћеш да те шутнем напоље?
Њене руке су биле на таксистиним раменима и ауто појури: - Прва
лево, друга лево, друга десно...- преслишавао се таксиста.
- Е, тако, момче! Видиш да знаш!- похвали га Катица.
Ана је дрхтала, њена рука помилова Ненада по лицу и грудима као
да се уверава да је заиста ту.
- Ненаде - јекну она. - Шта се то догађа?
- Догађа? - проговори Катица као да се буди.- Шта се догађа? Ти
опет питаш шта се...
Она се загледа у Ану: - У таксију смо, знаш. Знаш ли да смо у
таксију? Ето, то се догађа. Ти си исцепала хаљину, ја сам изгубила беретку. А Милица-Стевка
више није са нама.
Милица, Стевка, помисли Ненад. Две сестре које су се посвађале
око једног момка? Што њих сада помиње? Или су њих две, Ана и Катица, као, сестре,
а ја сам тај момак, што је... ма, немогуће! Једва смо побегли од оних криминалаца, захваљујући Катици, па сада... Њу су ловили, не мене, схвати Ненад одједном.
Загледа се у Катицу чија се кратка црвена коса преливала на светлости, као да мења
боје. Грубо, готово мушко лице и сетне очи; пуне, женске усне; способна и за љубав
и за мржњу, па шта надвлада. Или то, код ње, иде заједно?
- Лево, нагази! Десно, хајд’ сад, немо’ да си мртвосан! Лево, брже, да те ја...- командовала
је Катица таксисти.
У уличицама Дорћола изађоше, проверавајући да их ипак нису пратили.
Катица пронаће други такси и Ненад се опусти
у меком седишту - овако, у Анином загрљају, са њеном косом "чији сјај није
за свакога" која га је шашољила по образу и врату, а под моћном Катичином заштитом,
могао је да се возика целе ноћи.
- Псић - трже се Ана. - Жао ми је псића.
- Снаћи ће се она - рече Катица тврдо. - Ко јој је крив што је
подгојена и има кратке ноге. Нагари мало- подвикну таксисти.- Ноћас треба и да се
дремне!
И затим, без било-каквог прелаза, настави утишаног гласа: - Милица,
она у Француској, сваком свом кучету даје исто, сестрино име: Стевка, шени мало!
Пуци га, Стевка! Стевка, смрдљушо једна!
- Ха, ха, ха! - засмеја се таксиста.- Каква прича! Свашта сам
чуо али ово...
- Зачепи, момак!- одсече Катица.-То није прича, већ истина. И
није за твоје уши!
- Извин’те- рече таксиста и радознало се загледа у Катицу.
- Гледај где возиш да ти ја не направим још једно око посред лица!-
па настави утишаног гласа: - Друга сестра, Стевка, моја мајка, живи овде у Београду.
Не подноси псе, али стално држи по једног пекинезера да би могла да му подвикне:
- Милице, џукело једна! Милице, курво и курвештијо женска! Милице, она твоја смрдљива
ти вири из очију!
Таксиста се зацрвени, напумпаних образа, клатио је главом, па
прсну у смех.
Катица се трже и подиже руку, Ненад је у магновењу зграби за зглавак:
- Немој- рекао је.- Немој, молим те!
- Еј ти - Катица се окрете Ненаду.- Ти си, знаш, још мали за мене.
- Извин’те - проговори таксиста- али ето, нисам могао да се уздржим.
Катица га мрко погледа и спусти руку: - Када сам у Паризу, оно
тамошње куче, Стевку, зовем Милица. Овдашња Милица је за мене Стевка...
- А тетка и мајка?- упита Ана.- Шта оне кажу?
- Једна ме не воли.
- А друга?
- Друга ме не подноси. Не може да ме види.
- Синдром Милице. Осећа се кривом - убаци Ненад.
Катица се окрете и загледа му се у очи, њени зуби бљеснуше: -
Мислиш? Па, добро мислиш. Бар то.
Ненад погледа Ану, глава јој је била на његовом рамену, груди
су јој се равномерно дизале и спуштале, у ритму дубоког дисања. Зато што је у мом
наручју, понада се он. Врат га је пекао, испод образа напипа оток који је пулсирао.
Како ли ће ово изгледати за који сат? Црно, модро, набрекло? Кроз прозор угледа улицу, исту као она у којој су их вечерас
напали, чак је и пролаз између зграда био ту. Зажмури: привиђа ми се улица, Анино
дисање, Катичини испитивачки погледи...
- Ено је! - узвикну Катица.- Стани!
Такси укочи у месту. На средини плочника мали пекинезер је скакутао
на три ноге, окружен групом мангупчића који су га дражили; лајао је и покушавао
да зарежи. И стално, као везан неким невидљивим ланцем, описивао исти круг не дозвољавајући
никоме да ту приђе.
Катица растера момчиће и док је псић лудовао од среће, са плочника
подиже то што је пекинезер тако упорно бранио: њену велику, избледелу и стару, а
тако моћну беретку.
У таксију, псић радосно оњуши Ану - препознао је, помисли Ненад.
Он пружи руку да погледа ту чаробну беретку, то станиште змија и сребрних прапораца,
али пекинезер показа зубе и зарежа. Као Катица, помисли Ненад: наш јеси, али ниси
толико наш да наше не буде само за нас.
- Стевка!- рече Ана псићу.-
Стевка моја београдска!
Стевка Београдска је радосно лизну по носу.
- Браво, Ана! - Катица показа све своје зубе, а златни бљеснуше
као змијске очи.- Већ знаш трећу лекцију: око за око, зуб за зуб!
Затим је таксиста возио цик-цак по улицама београдским, пратећи
одсечне Катичине наредбе. Два пута су чекали иза угла - да ли ће се неко појавити,
а онда се такси непогрешиво зауставио испред Ненадовог стана.
- Како знаш моју адресу?- запрепастио се Ненад.
Катица се осмехну: - У истом смо тиму, зар не? Није лоше да знам...
Ана се узврпољи: - Неко је у улазу!
Заиста, једна висока силуета је чекала у полумраку.
- Ненадов пријатељ. Онај што долази касно ноћу - Катица је све
знала.
Ненад се не помери, Ана је остала заваљена и опуштена у његовом загрљају.
Катица се осмехну, оба златна зуба бљеснуше: - Децо, видећете
се сутра. Не сме се сувише изазивати судбина!
- Данас је сутра- проговори Ненад, али та велика парола из бивших
времена поново празно одјекну.
Катица отвори његова врата, Ана га без речи пољуби у образ стискајући
му руку и Ненад изађе, ошамућене главе и узбуњених чула, а такси одјури и нестаде
иза угла.
КАМЕНЧИЋ КОЈИ НЕДОСТАЈЕ
- Види, види - церио се Пеђа.- Господина женске развозе таксијем!
Ниси ни понудио да ме упознаш! А била је прилика: њих две и нас двојица!
- Па, могао сам да те упознам са таксистом.
- Зато тебе нема цео дан! А ја те тражим около и мислим: пријатељ
ми је у невољама, где сада да га нађем?
- Више нисам - одговори Ненад. - А било
је густо!
- Јеси, још како јеси. Само што то не знаш.
Ушли су у Ненадов стан и на светлости Пеђи застадоше речи на уснама:
- Хеј, како то изгледаш! Па ти си заиста
имао бурно вече!
- И? Како изгледам?
- Као Индијанац са грешком! Образ црвен од кармина, брада шарена
од маскаре... А види тек ово на врату! Масница оволика! Каква страсна женска! Замало
да те придави!
- То је од мафијаша. Улетели смо у сачекушу.
- Зар су они накарминисани?
- Ма, говорим ти о масници. Уморан сам,
није ми до зезања.
- Који мафијаши, побогу!
- Обични, београдски.
- Види, види... Мало ти је полиција, него сада и мафија.
Ненад се трже: - Долазили су?
- Још нису. Али ако сада дођу, биће ти сигурније код тих што деле
пољупце и маснице. Види ово!
На папиру су била два реда слова:
kcassocsgcchvczjkedjknibpii
lctcpbbedjdodzctljloddznjdlje
Ненад се загледа у Пеђу, но из његових очију није могао ништа
да прочита: -Откуд ти ово?
- Понешто урадим за Euromagnum comerce. Онда када ме ангажују.
Па, ангажовали су ме за ово.
- Euromagnum comerce?- и Ненад се сети трећег спрата, хладне светлости
као у фрижидеру и момка под будним оком камере.
- Тражили су да ово дешифрујем.
- Е, да знаш: тај твој Euromagnum comerce ради за полицију.
- Можда. Многи то данас раде. Ја се бавим својим послом.
- Сигуран си? Откуд ти, онда, идеја да ово има неке везе са мном?
- Ово је шифровано, знаш?
- Ма, хајде, молим те. А на крају пише: укуцао Ненад у тренутку
инспирације и сарадње са страним силама.
Пеђа слеже раменима: - Слушај, није за зезање. Пропустио сам овај
хаос од слова кроз програме за дешифровање. Ништа. Онда сам направио нови: ако је
свако слово померено у оквиру потпуног, затвореног система, који број ће бити основ?
- Немам појма. Три. Или пет, на пример.
- Немаш појма, заиста. Седам, друже мој. Седам, наравно. Увек
седам ако програмер држи до себе. Они већ узнети собом иду одмах на дванаест, на
број васељене...
- Ништа ја тебе не разумем.
- Како не разумеш? Седам је симбол стварања. Седмог дана се Господ
одмарао после стварања света и уживао у делу своме. Три је симбол неба, плус четири-
које означава земљу, једнако је седам. Свеукупност и синтеза. Знак потпуног савршенства.
- И све то си прочитао у ових двадесетак слова?
- Прочитао је компјутер, по мојим упутствима. Тога само човек
може да се досети, а само компјутер то може да открије. Он има оно што нама недостаје:
довршеност и спокојство генија.
- Иди кући и пољуби тог твог генија у Ентер. И запали кандилце
испод њега.
- Како не разумеш, побогу? А тако је једноставно! Слову које се
шифрује додаје се седам места плус једно, по азбуци, и то новодобијено слово се
уписује. Следеће је седам плус два, па плус три...
- И шта добијеш?
- Ево, овај текст.
- Е, сада си ми баш лепо
објаснио. Све се зна осим да ли тај текст нешто значи и шта, и како гласи изворна
порука.
- Зна се. Зато сам и дотрчао до тебе. Ти витлаш женске по Београду
док ја, већ сатима, обигравам око твоје куће.
- Да, да. Овде је већ подуже станица за оне који све знају, али
не знају шта ће са собом.
- Слушај, немој да си непријатан. Дошао сам због тебе. Јер, види,
када првом слову одузмеш шифрантске додатке, оно седам плус један, добијеш Г, следећем
седам плус два, добијеш О, плус три - С... Па тај текст гласи:
Господе мој, зеленооки мој Боже
Док не потроши ватру и време...
- Молим?- освестио се Ненад. Било је то превише за његову моћ
концентрације и прилагођавања догађајима тог дана.
- То ти је познато, зар не?
- Али то ми је неко он лине...
- Баш лепо - Пеђа се победоносно осмехивао:- Кад дођу, ти то лепо
објасни полицији. Знаш, они ће то разумети, сви су он лине и од финеса...
- Па шта? То је обична песмица.
- То је шифрован текст, друже мој! Лозинка добијена из иностранства!
Сада већ кружи по Србији и ван ње. А извор му је у твом компјутеру. Па ти објасни
шта он значи, ко је зеленооки Бог, зашто је шифрован, од кога и за кога... Још када
то повежу са Мишом и оном згодном што је водаш по Београду, па са овом новом, црвенокосом,
па са твојим сусретима прве врсте са мафијашима београдским и ко зна којим...
- Довољно је! - подвикну Ненад.- Заћути већ једном, молим те!
Дан је добијао мрачну завршницу. Онда када се потрага за Мишом
приводила неком крају а његов однос са Аном добијао смисао, ево ти мафије, па полиције,
па... Шифра постоји, и Миша очигледно постоји, Ана је ту, мафија га је већ обележила,
па када онај инспектор све то лепо повеже...
- Шта се то догађа?- упита Пеђа.- И како си у то улетео?
- Ето, сад и ти! Кажем ти да су ми то, он лине...
Пеђа се тако насмејао да се Ненад одлучи и исприча му о Аниним
позивима и посети полиције, сусрету са Аном и заједничкој потрази за Мишом. Пеђи
су повремено цаклиле очи а лак, одобравајући смешак му се угњездио у угловима усана:
- Аух, ала ти бурно живиш! Укључи и мене. Упознај ме, за почетак.
- Хоћу, са Мишом.
- Хе, хе, хе- Пеђа је био задовољан својом шалом. Онда му се лице
озарило.
Сада ће нешто о Ани, помислио је Ненад.
- Све ми је јасно!- одушевљено ће Пеђа.- Да, то је каменчић који
је недостајао да се слика отвори до краја! Када си, онако бесан, излупао нека словца
по тастатури, у том хаосу насумичних слова погодио си реч-кључ који текст песме
претвара у шифрован. То је то! Разумеш?
- Углавном.
- Ех, шта бих дао да упознам тог момка! Сигуран си да га не познајеш?
Боље да ја разговарам са њим него полиција.
- Немам појма ко је... Ма, већ сам ти то рекао!
- Да погледамо ту песмицу још једном. Важи?
- Изволи. Него, када тај посао предајеш Еуромагнуму?
Пеђа се загледа у њега: - Шта ти, побогу, мислиш о мени? Добиће
сва неуспела решења и све кикс-пробе. Али пази, да знаш: и полиција има своје људе,
можда неко њихов то такође ради. Па, ако није прави полицајац, још ће можда и да
открије.
- Неће. Већ би били овде.
- Што ти не би покупио оно што ти треба и провео негде који дан?
Можеш и код мене да пратиш ону твоју "Отворену књигу" на Мрежи. Понели
би цео твој хард-диск и тако...
- Не могу. Морам да будем код куће ако...- Ненад одмахну руком.- Ама, ти као да си на полицијском задатку?
Пеђа се задовољно зацерека: - Знао сам! - и настави важним, патетичним
гласом: - И тако се наш јунак, упркос свим опасностима, определио за верност. Бирајући
између љубави и страха, изабрао је љубав.
- Избрисаћу цео хард диск- запретио је Ненад.- То је најједноставније.
Више неће бити трагова.
Пеђа му се унесе у лице: - Да се ниси усудио! Ето шта се догађа
када се епохално откриће нађе у поседу аматера! Ма схваташ ли ти шта ти је тај момак
поклонио? Разумеш ли ти то, уопште? Није то само семантичка бомба! Најмање је то!
То је... То је... Ма, то је "грчка ватра" духовности! Тријумф духа над
материјом, па и над електроником! Софтверска теорија релативитета! Архимедова полуга
којом можеш да помериш Земљу, ето шта је!
- Ја ћу на спавање, а ти, ако желиш, седи за компјутер па померај
Земљу до јутра. Само мене остави на миру!
Пеђа без речи укључи компјутер. Поздравише га позната, трчећа
слова:
Док се Земља још врти, док још светлости
има
Господе, подари свакоме оно што нема...
Наставиће се...
Миливој
Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар