БЕОГРАДСКИ OFF
РОМАН у IN НАСТАВЦИМА
Положио је руку преко Анине, опружене по наслону фотеље: мекота
коже, слутња облика, осећај енергије која
се буди. Прецизна линија шаке. Прсти преко њене надланице и лагано, као кад се слива
мед, један по један, између њених; потпуно су се уклапали. Одговорила му је грчевитим
стиском, очи су јој тонуле у невидело, залеђене
и без трептаја. Извила је руку и испреплела прсте са његовим, дланови су им се слили
сваким делићем коже, безбројним капиларима и венама разносила се топлина и та множина
малих нежности претварала се у страст и бол.
Тада су се Анине очи замутиле, сенке су се смењивале у њима и
сва моћ Ненадовог погледа, сва енергија тела емитована преко руку, ништа није могла
да измени: заплакала је, без јецаја, уздигнуте главе и отворених, блиставо-влажних
очију. Ненад је сео на наслон фотеље, обгрлио је сместивши јој главу у меки прегиб
свог врата и док су га потресали дрхтаји њеног тела осетио је како се око њих предмети
распоређују на другачији начин, свет мења, време успорава. Загрљени, заронили су
у вечност, све што је била спорна прошлост, нејасна данашњица и неизвесна будућност
остало је иза њих. Били су сами и заштићени, издвојени од свега, били су савршени.
Уснама је покупио сузе са њених образа, сланим печатима јој затворио
очи, склизнуо до њених усана, меких и влажних; на врату и раменима осећао је грч
њених руку и загрљаје којима га упија у себе. Нешто ново се рађало, нежност је све
више била бол и Ненад ту бол рашири по њеним напетим мишићима леђа, нежној дрхтавости
поребрице, чврстој облини груди. Језици су им се сударали, у дубинама тела отварали
гроздови жеља које су само грчевита тражења рукама могла да задовоље.
Око њих су ствари измицале, моћна енергија тела их је усправила
и лагано, у спором и дрхтавом искораку, завртела по соби, припијене грудима и бутинама
као да играју најважнији танго свог живота. У њима су се отварали нови простори,
спремни да упију сваки доказ нежности, љубави и будућег бола; тела су мењала облик
и постајала чежња, чиста светлост и моћ.
А онда се цела кућа покренула а под нагнуо. Низ његову косину
отклизали су сви живи и мртви, знани и они никад виђени, све старе љубави и нова
познанства, и више ништа није постојало осим њих, јединих у времену које је вечност,
јединих у вечности која је љубав, јединих у љубави која је бол. Свет је био блискост,
додир два тела отежала од жеље, преплитање руку и ногу, тражење и налажење, отимање
да би се давало и давање да би се отимало. Треперавих тела искорачили су у светлост
која не зна за стид, уздржавање и оклевање.
Склизнули су на тросед као у топло, материнско море прапочетка,
поништене прошлости и садашњости. Њихова зачарана тела сплела су се у клупко љубави,
измешани удови су се савршено уклапали ронећи једно у друго, грозничави ритам се
претворио у склад покрета и жеља, у хармонију чула и узајамно прожимање, у страст
сталног привлачења и омамљујућу лепоту измицања.
Анино полуголо тело вибрирало је под њим, отварајући му се до
краја, тело у које је продирао и узмицао вођен складом њеног напињања и опуштања.
Утискивала га је у себе немирним рукама, искусним ногама, врелим уснама и јагодичастим
брадавицама отежалих дојки. Лебдео је над њом, све лакши док није узлетео у коначну
лакоћу иза сваког времена и бола.
Још неколико трзаја њихових напетог тела а онда су се њене руке
и ноге у грчу сплеле око њега утискујући га у само средиште света који се склапао
око њих. Дубоки уздах, тамни ехо предака, испразнио је њено тело, ноге су се опустиле
низ његове бокове, само су још прсти, као у неверици, били заривени у његова леђа.
Свет се смештао у нове просторе, време је почињало да тече, ствари су се помаљале
око њих. Иза дебелих зидова продро је јек сирена, као одговор зачуло се пиштање, нешто као звук електронског апарата који
почиње да ради.
Ана је окренула главу и загледала се у Ненада, приближава му се
из неке даљине: чинило се да се буди и да у тих неколико секунди поново успоставља
цело своје постојање - ко је, где је, шта се то догодило... Опрезно му се осмехнула
и када су његове усне дотакле њене, отео јој се дубоки уздах олакшања: прошлост
више никад неће имати ранију тежину, сва значења су се померила, живот је постао
другачији и подношљивији, можда чак и прихватљив...
Сада је и соба, испуњена енергијом љубави, изгледала другачије:
црни скај се преливао откривајући слојевиту дубину у којој су пливали одрази светлости,
зидови су били прекривени патином пуном меких сенки.
Пиштање поново одјекну - долазило је из кухиње и Ненад одједном
схвати- мобилни, у џепу остављеног мантила.
Он неспретно навуче панталоне свестан да га Ана посматра; већ
је заборавио те фарсичне ситуације после изненадних љубави. Понуди јој марамицу,
обавести је да у купатилу има неупотребљених, испегланих пешкира и коначно оде у
кухињу. Разгрнуо је сабласне наборе мантила клизећи најеженом руком низ невидљиве
облине туђег тела и докопао се мобилног. На екрану боје челика видео је телефонски
број који му ништа није значио и он укључи апарат.
- Хало? - промрмљао је.
- Што с‘ не јавлаш? - повика
груб глас гутајући сугласнике. - Они идиоти не позна‘у Беог‘ад! Св‘шили пос‘о, ал‘ на дру‘ој адвеси! Број је добал, ал‘ је булевал погрешан! Ко зна
ког су попалили!... Хало, ‘ујеш ме? Халооо,
ма ко је то?
Ненад прекиде везу. Вратио се у собу - простор је поново постао
хладан, црни скај је злокобно светлуцао, осећао се као да га неко посматра.
- Нешто се догодило? - упита Ана из купатила. Изашла је, пољубац
је био дуг и сетан. - Шта мобилни јавља?
- Тражи Мишу. И јавља да се склони.
- И он је постао... па, неухватљиви бизнисмен - рекла је, али
та њена јеткост није ништа објашњавала.
Нешто му се догодило, помислио је Ненад. Сетио се низа претходних
догађаја и - то је било то. Њему се нешто догодило.
Ана га је посматрала са осмехом, оним њеним очима пуним дубине.
- Жедна сам - рекла је.
- Има ли чега, тамо, у тој кухињи...
- Можда још има сокова
- сети се Ненад.
Упалио је светло у кухињи. Све је сада изгледало другачије, као
да је малочас био у некој другој просторији. Мантил је безоблично висио, на поду
се тамнела мрља исијавајући неко ново значење које није могао да разуме. Од сока?
Сагао се и пажљиво је загледао. А шта ако је то...
На плакару, у висини очију, видео је повећу мрљу и неколико мањих,
издужених. Отисак шаке, схватио је. Тада му ноздрве запахну задах трулежи и он све
схвати. Згрушана крв. Трагови борбе. Однели су га одавде, или је сам успео да се
одвуче... Или су га...
Врата великог плакара су била пред њим, иза стола, затворена и
попрскана крвљу. Ненад одмаче сто; осећао је како се еманација нечије свести, као
свилена паучина, шири простором. Он уздахну ваздух и нагло отвори десна врата плакара:
полице, конзерве, кесе... Рашири и друга: исто.
Одахну и тада му поглед паде на велики фрижидер. Нису ваљда, помислио
је.
Одшкрину фрижидер. Хладна, прејака светлост. Нису. Полице су биле
скоро празне, у дну нађе сок од боровнице; на судопери, поређане у кордон као они
полицајци на улици, кочиле су се чисте, преврнуте чаше.
Ана је седела на троседу: - Дођи - рекла
је. -
Дођи, мили мој...
Пили су сок из исте чаше, наизменично, мешајући га са миловањима.
Љубав у овим, зрелим годинама, мислио је Ненад. Нагла и кратка. Пред растанак. Без
илузија. Као мала смрт.
- Вруће је - рекла је Ана. Зашто не отворимо прозор, ионако гледа
на двориште?
Двориште, сетио се Ненад. Мрачно двориште које је видео кроз стакло
врата која воде...
- Отворићемо - рекао је смркнуто. - Или да ипак одемо одавде?
- Зашто? - упитала је. - Још није јутро. Више никог не тражимо.
Одмахнуо је главом али није имао снаге да било шта објашњава.
- Средићу мој неред у кухињи - рекао је. - Ето ме.
Зло је било у кухињи, Ненад га је осећао у ваздуху. Кроз стакло
врата која воде на терасу на њега је зијао мрак. Отворио је забрекла врата, свежина
ноћи га је ошамарила и тада је опет осетио онај задах. Нешто страшно, нешто непојмљиво
се помаљало из мрака. Прашњава, уска тераса, заклоњена од погледа, а на њеном крају...
Био је згрчен као ембрион у материци, у праположају из кога све
почиње, на самој ивици бесмисла где је све још увек безимено. Руке су му биле везане
и подигнуте изнад главе, згрчених шака уперених ка ноћном небу. Лице из профила,
обасјано одсјајима, искошено и положено на колена. Сам под бледим сјајем звезда, окамењеног израза;
моћни врач вечности већ је уклесао маску која растерује зле духове.
У ваздуху је лебдео сладуњави задах смрти, изнад су трептале хладне и ретке звезде. Ушао је унутра,
затворио врата као преграду пред смрћу, пред
Мишиног лица положеног на колена и руку везаних изнад главе.
- Нешто се догодило? -
упитала је Ана. - Ти опет не...
Одмахнуо је главом, опрезно удахнуо ваздух и - није јој рекао.
Све је већ окончано, прави догађаји су део прошлости, страшни дар вечности. Крај
је дошао, он најчешће долази када све почне да личи на почетак.
Сенке су играле по соби, сенке које су дошле за њим.
- Идемо - рекао је - овде више није безбедно. Позив је звучао
драматично - покушао је да објасни.
Светлост је трептала, сенке су се умножавале. Ненад је видео своју,
удвојену и издужену, различиту од свих које је памтио. Као да је и његово тело постајало
другачије.
- У Сиднеy пуб-у мисле да је доушник. Полиција га јури, тражили
су га чак и код мене.
- Ех, Миша! Он је за себе, па тек онда нечији.
- И сада је само свој - рекао је Ненад и схватио сву безнадежност
реченице.
- Извући ће се он, даће Бог...
Није завршила шта ће то лепо и добро дати Бог. Даће, помислио
је Ненад. Ваљда га има. Али онда има и Репатог. А он је био овде.
На столу пред њим, уроњен у мутни сјај стола, чекао је велики
и танак коверат за Мишу. "Обећала сам",
сетио се Ненад Катичиних речи. "То је
нешто сасвим друго". Да, управо му је то сада потребно: нешто сасвим друго.
Ана се облачила и Ненад отвори коверат. Унутра је била црно-црвена
графика, налик оној коју су видели у хотелском ресторану. Стрела малог, еротизованог
Ероса наставила је свој лет и најзад пронашла мету: грудни кош у простору срца безоке
и безубе Смрти.
"Само љубав може да прејебе Смрт", сетио се Катичиних речи. Да, само љубав. Миша је за то касно сазнао.
Тада га је једна дивља помисао протресла: да није ово Катичин
коментар догађаја које је управо открио? Она је наслутила шта ће се догодити? Пре
њих била овде? А можда, можда и учествовала у овоме?
Изашли су, стара кућа је била нема у дубинама ноћи. Док су ћутећи
силазили низ степениште, окружени нејасним сенкама, Ненад се са нелагодношћу сети
реченице коју је тамо горе, у соби, изрекао и не слутећи оно што је сада само он
знао: и за ћутање је потребно двоје.
На улици, њихови удвојени кораци су зазвонили као да свету објављују
поруку и он ухвати Ану под руку и грчевито је стеже за мишицу. Она му се срећно
осмехну и помилова га по лицу:
- Како си само дисао! - прошапутала је као да му открива велику
тајну. - Никога нисам чула да тако дубоко дише!
ПРЕД ОВИМ СМО ВРАТИМА ДРАГАНО
Док се Земља још врти
и док још светлости има
Господе, подари свакоме оно што нема...
Добри су ови
стихови, помислио је Ненад, загледајући монитор као да тај текст први пут види.
Познати, наравно, много пута прочитани, али су те ноћи имали другачије значење.
Оно право, оно због кога и постоји поезија.
Пред овим смо вратима, драгано
пред овим вратима на која се само излази…
сетио се.
Те ноћи је само кроз поезију могао да искаже оно што осећа. А
за њу је увек било саговорника на најпосећенијем осамљеничком месту на свету:
URL OTVORENA KNjIGA html Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost URL
K OTVORENA
_pred
ovim vratima na koja se samo izlazi / cisti smo kao sto smo bili / i pred onima
na koja se ulazi
Nenad (*.EUnet.yu) - By Bratislav Milanovic:
Verici
Пред овим смо вратима драгано
заједно као пред иконом
а за нама
по нека суза твоја тешка од соли
на моме срцу што опомиње ноћу
да можда долази час
и моја на твоме што прескаче
учињене увреде и откуцава само
наду из прошлости пренету у садашњост
док време навире до пресудног руба...
Nenad (*.EUnet.yu) – By Bratislav Milanovic...
пред овим смо сада вратима чисти
кад спадну крљушти стечене у трвењима
са свиме што је био сан
у вировима за које су мало три свете реке
што су нас обливале док смо бивали
тело и тело крв и крв светлост и светлост
у једном телу...
Margarita (33.123.*) – ZIVOT OD
STAKLA
Страшно је помислити
да је наш живот
прича без фабуле
и јунака
направљена од празнине
и стакла,
од времена муцања
и све самих
одступања...
( Осип Медељштам )
Nenad (*.EUnet.yu) – By Bratislav Milanovic...
пред овим вратима на која се само излази
чисти смо као што смо били
и пред онима на која се улази
само да се обави тај чин.
Када је укуцао и последње стихове и послао их на Велику мрежу
могао је да замисли, безмало да их види, како
муњевито одлећу и шире се преко читаве планете у милионима светлуцавих искрица,
у плавичастим одсјајима електронских импулса чија се хладноћа топи под њиховом унутрашњом
лепотом.
Само да се обави тај чин, поновио је компјутер као да потврђује
написано и поставља свој услов а затим додао, прагматичан као и увек, још мало па
прагматичан као и човек:
и не заборави,
молим те, не заборави,
не заборави
на мене.
Наставиће се...
Миливој
Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар