БЕОГРАДСКИ OFF
РОМАН у IN НАСТАВЦИМА на http://osmehvizantije.blogspot.com и на http://www.amika.rs
Из собе иза шанка појавио се Аустралијанац а осмех препознавања
зарио му је са лица. Без устручавања је сео поред Ненада: - Дуго се нисмо видели!
- и Ненад се са радошћу сети вечери које су овде проводили слушајући његово свирање.
- Ох, да само знаш како Аустралијанац свира гитару! - убаци брзо
Ненад. - Ово је Ана. А ово је мој пријатељ, Ерик Клептон.
- Некад било -рекао је Аустралијанац одрешито. - Са тим је готово.
- Аустралијанац? - упита Ана.
- Био сам у Аустралији. И вратио се. Риђи каже да некога тражите?
- Мишу. Треба да питамо Једноруког.
- Да, да, мене. Сада ме тако зову.
Ненад га изненађено погледа: једна рука му је лежала на столу, другом је управо
показивао по сали.
-А за вас увек има места у овом локалу!
Зашто Једноруки? - упитао се Ненад. И то је нешто налик на ону
причу о Павловој смрти - трагедија има много више у нашим страховима него у животу.
Осетио је Анин додир, као да жели да га подсети на своје присуство. Дуж целе његове бутине ширио се осећај топлине
и он заштитнички додирну њену руку. Одговорио му је мек и топао стисак али се зато
њена нога одвоји од његове.
- Госпођа и господин желе? - упита Аустралијанац, уз пријатељски
осмех.- Вотку?
Ана климну главом: -Са лимуном, без леда.
Ненад показа два прста
као да неком прети тим знаком победе: два пута.
Ресторан се нагло празнио - људи су одлазили у ноћ која се згушњавала иза шарених
излога. Риђи се више нигде није могао видети, његови пратиоци су отишли, тек понеки
сто је остао заузет. Акција је почела, помислио је Ненад.
- Шта се то спрема? -упитао је.
Аустралијанац погледа Ненада, прихвати донете чаше и примаче им
пепељару: -Покушавамо да се организујемо. Треба нам још мало времена. А онда ће
се тамо - и он показа у правцу града – најзад, нешто догодити!
- Разочараће
се. Сви нешто хоће, али различито.
- Чуо си на ТВ: не ваља народ! - Аустралијанац је био озбиљан.-
Воли сјај и удобност, успех и моћ. А посебно
- победнике.
- Воли и правду, а странке власт. Опет ће бити узалудне галаме,
ходања и звиждања.
- Тресеш, док лети прашина… - Аустралијанац одмахну главом. -
Бојим се да сада почињу хапшења. Овде нису долазили, али никад се не зна…
Ненада ошину талас сумње: да не мисли да сам и ја "марсовац"?
Загледа се у Аустралијанца али његове очи, осим осмеха пуног присности, нису ништа
откривале.
- Нисам видео Мишу неколико дана - Аустралијанац се загледа у
Ану.
- Знате ли где је? - упита Ана. - Овде сам још дан-два.
Он слеже раменима: - Негде у граду. Можда у стану.
Ана му се унесе у лице: - Прекосутра летим, тамо.
Она неодређено одмахну руком и удахну ваздух: - Тамо одакле сте
ви дошли. Како је у Аустралији?
Аустралијанац се трже као да је открила неку његову тајну.
- У Аустралији?
Завали се у столици и осмехну: - Добро је. Ко се навикне - чак
врло добро. Тамо сам сањао Југу... А овде, овде сањам Аустралију.
Он се окрете према Ани и сада су седели унети један другом у лице,
посвећени у исту, заједничку тајну. Ненад се осети нелагодно: као да не постојим,
помислио је. Мене, овде, више нема.
- Тамо сунце дуби теме - причао је шанкер зането. - Ветар дува кроз уши. А на обали
је меки сјај вечног пролећа и ваздух од соли. Перда пуца на ветру, а океан грува,
таласи се распршују у капљице и фајтују свет.
- БРУУУМ! - одјекне, па неколико мањих брууум! - док ухвати замах.
А онда опет оно велико БРУУУМ! Цео свет се диже и спушта. То, тамо, сам Бог дише!
Он руком
пређе преко лица као да нешто брише и док је искретао шаку на његовим прстима одблесну
светлост, као на стаклу. Светло ружичасти и благо савијени били су глатки, без иједне
длачице и кроз Ненада прођоше ледени трнци. Прсти од пластике, схватио је, средњи,
домали и мали, трилинг живих прстију замењених вештачким. Зато га сада зову Једноруки, сетио се. Погледао
је Ану и по њеним проширеним зеницама знао је да је и она то приметила.
А гитара, сетио се. Где су сада Лајла и Wanderful Tonight, Black Magic Woman и Европа? Сва она енергија и моћ хармоније нису били
довољни да се сачувају та три прста. И све оне године уложене у чаролију жица такође
су откинуте и разнете негде по Косову.
- Тражио сам те пре десетак дана. Био си на рехабилитацији - рекао
је Ненад стегнута грла.
- Због руке - и он кврцну прсте леве руке о сто - чуо се туп звук:
- Добро су урадили, зар не? Једва да се примећује.
- Баш добро - одговори Ненад неубедљиво. - Као да су прави.
- Осећао сам се обележеним - рече Аустралијанац. Чинило се да
се правда: - Сада је боље, не види се на први поглед.
- Одлично су их направили – и Ненаду се стеже грч у грлу.
- Тако вам је то кад се носталгија помеша са родољубљем. Три дуге,
тешке недеље.
Он одмахну главом као да сам не верује да се то заиста догодило:
- Толико ми је требало да схватим да то није мој рат. Ми смо пуцали, слали гранате
и трпели топовске ударе, страдали од мина, снајпериста, ракета и авио-бомби, а они
су остваривали крупан и ситан шићар, водили политику и бринули о својој власти и
профитирањима. И таман сам то схватио - Аустралијанац се безгласно насмеја
- и одлучио да се негде
склоним, побегнем, да нестанем како знам и умем, кад долете гелер из распрснуте
авионске бомбе и, као великим жилетом... Само је бризнула крв, а моја три прста
су се грчила у трави, бела и чиста, као да су тек изникла из земље. Могло је у главу
или груди, рекли су ми. Ти баш имаш среће, јеси батлија!
Аустралијанац
из џепа извуче украшену металну кутију, налик на табакеру и пружи је Ненаду: - Отвори
је. Ово се не виђа сваког дана.
Ненад притисну бравицу и поклопац поче да се диже уз звуке старе,
популарне песмице. Гитара, препознао је и трнци му прођоше низ леђа: Que serra,
serra, то не знамо ти и ја - свирала је
кутијица док се поклопац лагано и свечано подизао. Унутра, на сјајно-плавој плишаној
подлози, уливени у стакло као сувенир-ракчићи, белели су се смањени људски прсти,
осушени и смежурани, благо савијени у грчу
своје смрти, са великим, блиставо ружичастим ноктима.
Осетио је како Анина рука грчевито стеже његову и он лагано затвори
поклопац. Музичке пратње овог пута није било.
- Три прста - рече шанкер. - По један за сваку недељу мог ратовања.
Сада су двадесет месеци млађи од мене, а изгледају као да су у том стаклу већ деценијама.
Прави сувенир на прошли рат.
- Жао ми је - рече Ненад непотребно. Али шта друго рећи, помислио
је, шта се каже када се изражава жаљење за изгубљеним деловима људског тела? Исто
као и за човеком?
- Ниси имао среће…
- Нисам имао ову памет - рече шанкер. – У рату губе све три
стране…
Ресторан је био безмало празан, на столу пред њима је стајала
метална кутија са својим опомињућим садржајем. Шанкер врати кутију у xеп, ослушну
нешто што је само он чуо и извуче мобилни из појаса. Мала справа је вибрирала у
његовој руци, црвени сигнал је узбудљиво треперио. Он притисну дугме и понови гласно
поруку: - Сава је потекла узбрдо. Косовска
је 29. новембар.
Загледа се у Ненада: - Кад до сада није дошао...
Лупкао је пластичним прстима по столу и Ненад осети да се јежи
од тог једноличног, потмулог звука.
- Одвешће вас Катица, то је најбоље - одлучи Аустралијанац најзад.
Ана се трже. Катица? У Мишин тајни стан? Црте лица јој отврднуше,
њена роматичарска слика пријатеља-љубавника се рушила.
- Преселио се у једну од наших канцеларија. Тамо је, или ће се
појавити. У стану га траже. Полиција, али и још неки... Катице, молим те!- повика
Аустралијанац кроз полупразан локал.
Из просторије иза шанка појави се велика, сиво-плава беретка на
црвеној коси а златни зуби бљеснуше. Прилазила им је четврта грација из хотелског
ресторана широко се осмехујући, са искеженим пекинезером испод мишке.
Наставиће се...
Миливој
Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар