13. ЦРНОВРАТИ ПРОТИВ ЦРВЕНОКОСЕ

БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА 

на http://osmehvizantije.blogspot.com  и на http://www.amika.rs

Састали су се у хотелу и у полумраку хола чекали Катицу.  Ана је била неиспавана и успорених покрета; две плаве сенке, као на сопоћанским фрескама, уоквиравале су сјај њених очију.

- Нешто се догодило?  -  Ненад се сетио мафијашког напада, Катичине певајуће змије, бежања таксијем. Или је долазила полиција, или Миша...  -  пролетеле су зле слутње кроз његову свест.

- Ама не  -  рекла је Ана.  -  У мени се догађа. Мој жељени Београд се претворио у ноћну мору.

Помиловала га је по руци и заронила у његове очи, дуго и пажљиво: - Ненаде-рекла је.  -   Ненаде!  -  и он се сетио да га је тим речима синоћ позвала у помоћ, немоћна у рукама оног малог криминалца.

- Врат ти је, онако баш убедљиво, модар. А ни ти се ниси наспавао.

- Навикао сам на неспавање. Уз компјутер и интернет-везе. А синоћ, видела си, имао сам и госта  -  Пеђу.

Она сутра одлази, мислио је стежући јој руку. Ићи ће писма, понеки усплахирени телефонски разговор. А онда ће и то престати и само ће понекад, понеко сећање, понека друга Ана... Причамо тако обично, као да се ништа није догодило и ништа не догађа, као да ћемо годинама бити заједно.

Шта на крају бидне?

 Па зна се: Путници за Сиднеј!

 ‘Ајмо, излаз тај и тај!

- запевао је Аустралијанац у његовом сећању, певао је и свирао са свим својим прстима, оним заливеним у музичку кутијицу  -  сувенир. Ненад покуша да ту слику избаци из главе, то је Анин лет у други свет, одговори његова подсвест и он се препусти мелодији коју су тако вешто извијали они смањени и смежурани, беличасти прсти у његовим хаотичним сећањима:

Шта на крају бидне,

Па зна се: Путници за Сиднеј..

- Да синоћ није било Катице...  -  Ана се играла папирнатом салветом, не гледајући Ненада.

- Вероватно се ништа не би ни догодило. Њу су јурили.

- Видео си како вешто рукује оним челичним бичем. Необична је, зар не?

- Посебна. Као да је мушкарац, ако је то нека похвала  -  прихвати Ненад.

- Она и јесте мушкарац. Бар ја тако мислим.

Ненад се трже, многи детаљи су то потврђивали. Мушкарац? Па она је остала са Аном пошто га је синоћ онако вешто откачила!

- Ништа посебно се није догодило  -  Ана као да му је читала мисли.  -  Једна полуреченица о сјају моје косе и о томе да би неко други наплатио услуге... Разумеш? Жене такве ствари другачије исказују.

- Па, у праву је. Коса ти има заиста има неземаљски сјај  -  покушао је Ненад да све то ноншалантно прими. Мушкарац, мислио је. Могуће, чак највероватније. Најзад, код Катице је све могуће...

- Стевка моја Београдска  -  узвикну Ана.

Псић је лизну и зарежа на Ненада.

И кученце прави разлику, као и газдарица, помисли Ненад.

Катица је обукла јакну, њена црвена коса је била сакривена мушким шеширом; ту сада скрива оне своје моћне, сребрне змијице, помислио је.

- А ту сте, голубчићи  -  рекла је грлено.  -  Имам нешто за вас.

Пружи им кључ и велики коверат: - Ово дајте Миши, обећала сам му. Или само оставите, ако...

- Нешто пословно?  -  упита Ненад.

- Ни близу- Катица протресе коверат.  -  Ово је нешто сасвим друго... Ићи ћете без мене. Тако је боље.

- Нема бриге, терен сам проверила. Мене јуре, видели сте. Ја вам дођем као глинени голуб. Или голубица, шта кажете?

- Голуб  -  одмах прихвати Ненад.

Катица се загледа у њега: - Види ти њега! Ипак је боље голубица, знаш. Да се договоримо: голубица! Важи?

Обоје климнуше главама, Ненад се надмоћно осмехну.

- Не знам када ћемо се опет видети  -  настави Катица. Посматрала их је, а нешто налик на сетан осмех омекша њено лице.  -  Тако је то. Увек је тако: времена су  иста, само се наши сапутници смењују. То вам дође нешто као четврта лекција.

- А пета би била о посебној наплати  -  Ненад није могао да оћути.  -  Или је то овдашња, београдска лекција?

Катица одмахну главом, шешир на њеној глави је био превелик: - Не, камарад, вараш се. То је интернационална. На Западу се то подразумева. Али овде, знаш и сам: симпатије, пријатељства. Мек смо ми народ, још увек мек...

Заћута за тренутак, потапша Ненада по рамену: - Да се нисте предомислили? Ха, шта је, ни голубови више нису као што су били?

Ана погледа Ненада: - Нисмо се предомислили. Још вечерас и ноћас. А сутра...

- Сутра је нови дан  -  рече Катица.  -  То је једино сигурно: долази нови дан. И треба га дочекати. Храбро, драга моја. То нам једино преостаје.

Осмехну се Ани, саже се и Ненаду у ухо шапну адресу: - Идите тамо, одмах гурните кључ у браву, то је лозинка. Ако се нико не јави, улазите; Миша је тамо или ће доћи!

Театрално им се поклони, покупи Стевку Београдску која је неповерљиво њушкала Ненада и нестаде, брза као сенка.

- Хуу!  -  одахну Ненад.  -  Не бих волео да сам њен непријатељ.

- Замало  -  рече Ана и осмехну се.  -  Сва срећа да то од мене зависи.

- Још који дан па би морао да изађем на двобој.

- Ненад са флором око врата против Катка, или како се већ зове.

- Црноврати против Црвенокосе, то би привукло пажњу.

Смех и мало радости, помислио је Ненад. И љубав, наравно.

Анин поглед кроз расуту косу говорио је више од речи.

- Идемо. Волео бих да тамо стигнемо што пре.

- Бојиш се мрака?  -  упита Ана мазно, ослањајући се на његову руку.

- Бојим се ноћи на пустим улицама  -  одговори он и зла слутња га прострели: тамо ће наћи Мишу и то је онда његова ноћ.

‘Ајмо, излаз тај и тај 

-  поново запева једноруки Аустралијанац у њему, мало убрзано, у ритму њихових заједничких корака.

ЋУТАЊЕ ЈЕ ДЕО СНА

Кључ се бешумно увуче у браву, била је празна. Ненад га окрену, једанпут, двапут и отвори врата: мрак се претећи повлачио у унутрашњост просторије. За тренутак је све застало, непомично и сливено у тишину и убрзани ритам Аниног дисања који је осећао на прегибу врата. Ослушкивао је, у мекоти његовог најеженог уха сада је био читав непознати и непријатељски свет.

Мутна светлост из ходника пружала се до половине собе деформишући њихове приљубљене сенке; силуете предмета су израњале из празнине, као из велике воде. Осећао је сваки дрхтај Аниног тела, њена топлина и треперење ширили су се дуж бокова и мишица, тих напетих линија додира, продирући до његових груди и  дна стомака. Упалио је светлост: блеснуо је црни скај дубоких фотеља, одсјаји прашњавог лустера тонули су у дубине лакиране плоче стола. Окруживали су их хладни зидови без слика, регал са истуреним телефоном, неколико залуталих књига и гомиле новина и часописа. Канцеларија у којој нико не ради, соба у којој нико не живи, салон за разговоре пун празне и хладне усамљености.

Ушли су, а пред њима су била још двоја врата, до пола отворена, као да их позивају.

- Има ли кога? - упитао је Ненад наглашено. У тишини собе његов глас је одјекнуо одбијајући се од голих зидова, из ходника му одговори дубок ехо: - Ооогаааа... Једна од вратију пред њима се лагано померише.

Чекали су, напетих тела, али се нико не појави - промаја је струјала кроз стан. Ана затвори улазна врата, а Ненад закорачи ка средини собе док се празнина склапала изнад њихових глава, као нов, непотребан и неизвестан кров.

- Хеј, домаћине!  -  повикао је Ненад увереним гласом који захтева одговор.

Врата се више нису померала. Иза дебелих зидова наслућивала се далека бука саобраћаја, у даљини су пиштале сирене полицијских возила. Стара кућа је ћутала затворена у себе и Ненад опрезно пође ка првој просторији.

Светлост обасја уско, запуштено купатило. На полици је био прибор за бријање и приручне бочице, тубе су стајале у низу, као у самопослузи.

Иза других врата открио је кухињу са великим плакарима, уским столом и затвореним вратима терасе: иза умузганог стакла назирао се уски, прашњави простор и тамна дубина непознатог дворишта. На зидном чивилуку висио је похабани радни мантил чији су набори још чували обрисе тела. У углу, у отвореној корпи за отпатке биле су нагомилане згњечене кутије воћних сокова. Под је био испрскан мрљама просутих сокова, мала локва се тамнела испод стола. Осећао се задах устајалог ваздуха и затурених кухињских отпадака. Ненад се окрете, иза њега набори мантила као да су призивали нечије присуство. Прешао је руком преко тканине да уклони ту слику невидљивог тела и осетио нешто тврдо. У унутрашњем џепу открио је црну кутију мобилног телефона. Ни ову справицу није понео, помислио је Ненад. Значи ли то да неће дуго? Или је био у журби?

Ана је чекала на средини собе загледајући празне зидове; осмехнула се са олакшањем када га је угледала.

Ненад спусти Катичин коверат на празан сто а одсјаји светлости на њему се замутише: - Нема никога  -  рекао је.

- И шта сада?

- Чекаћемо!  -  одговори Ненад.

Ана оклевајући седе у најближу фотељу. Са стране је био блистав мали сто, иза њега дубоки црни тросед, пун сенки.

Ненад јој се осмехну и завали у другу фотељу. Ана је седела не наслањајући се, још напета, као да очекује да неко сваког тренутака уђе  и Ненад схвати да је сада први пут стварно види, са полуодстојања, онакву каква она заиста изгледа. Лепо извајане ноге мало јачих глежњева; обла, сјајна колена; примамљив облик бутина кроз затегнуту сукњу. Груди су јој се надимале од неког унутрашњег узбуђења које још није могла да савлада, сјај смеђе косе заводљивих увојака, издужено, необично и лепушкасто лице...

Шта на крају бидне?

 Па зна се... 

-   поново је одјекнуло у њему, тихо и јасно, као да се једноруки Аустралијанац осмехује иза врата.

Ана га је замишљено погледала, схватила да је он посматра и опрезно му се осмехнула. Нагао се у столици и ослонивши надланицу на њено колено ухватио је за слеђену руку  -  њен стисак је био чврст, готово грчевит.

- Сачекаћемо га  -  рече Ненад убеђено, гледајући је у очи.  -  Сад ће он. Није чак ни мобилни понео.

Желео је да на њу пренесе сву ту снагу коју је осећао у себи. Овде, у овом туђем стану, и у њеном друштву, био је спреман да чека бесконачно дуго. Али шта да чека?

Ана обухвати собу једним погледом: - Нико неће доћи  -  рече убеђено.  -  Само туђе ствари, ничег личног. Зашто би дошао? Да седне на овај црни тросед?

Ненад слегну раменима: - Да се одмори од тих својих великих послова. Да сабере мисли. Да се склони од полиције.

- Ха  -  рече Ана.  -  Причај ми о томе. Познајем ја Мишу, знаш. Он је интуитивац. Предосећа. Сумња. И онда већ зна.

- Шта то   - зна?

- Некада је могао да предосети где сам и шта радим. Као да ме је видео, одавде, из Београда. Не јавља се данима, а онда окрене телефон у једином правом тренутку када заиста могу и желим да разговарам. Понекад ми се чинило да зна и шта мислим.

- Осетиће да си овде. Да га чекаш.

- Тада смо били у сталној вези. Присни и блиски. Чак сам веровала да нам се мисли негде у даљини додирују и да могу да осетим његово присуство.

- А сада?

- Далеко је, веруј ми. Баш далеко. Биће да је већ отпутовао...

Ненад се нервозно поигра њеним прстима, надланица на њеном облом колену му је горела.

- Више не волим београдске ноћи на улици. Предуго трају.

Ана је разумела шта хоће да каже: - Неће доћи овде?

- Да знају, већ би дошли. Најбоље је да сачекамо јутро.

- Читаву ноћ?  -  упита Ана сугестивно.

- Да, читаву ноћ  -  рекао је.  -  По ноћи је увек другачије.

- Чини ти се. Видећеш, све је то исто...

- Ми ћемо бити другачији. Можда и мудрији, ко то заиста зна?

Ана чврсто стегну његове немирне прсте: - И, шта ћемо радити?

- Причаћемо, наравно. Помало дремати. Наставити оно што смо започели.

- Започели? Шта смо то започели?  -  упитала је и погледала около по соби као да од неког другог очекује одговор. Њена нога се одмаче, рука повуче, осећао је како се удаљава од њега.

Седели су, једно наспрам другог, довољно близу да се додирну, довољно далеко да се тај нови додир можда више никад не догоди. Јер шта је до сада било? Мало присности у атмосфери заједничке опасности, неколико загрљаја и један грчевит пољубац. Његово обећање и њено поверење да ће баш он... Детаљи који могу да буду почетак нечега али и дискретна илустрација немоћи да се надвладају околности које су им наметнуте досадашњим животима. Као да се крећу по шинама које се  гранају пред њима. И док без напора клизе у сутрашњи дан испред њих се отварају сплетови лажних могућости, правци нечијих туђих живота... Колики је пут од незадовољства својим животом до праве жеље која ће покренути енергију промена? Како тада открити своју раскрсницу, тај нови правац који није само лоша замена за претходне?

Иза дебелих зидова одјекну сирена полицијских кола. Ево их, помислио је Ненад. Међутим звук се лагано тањио, врлудајући низ старе београдске улице. Он се осмехну, Ана га је посматрала.

- Обећао си ми   - рекла је.  -  Али то је престало да буде важно. Нећемо га више тражити.

Њене очи су виделе нешто у даљини. Дубоке, замишљене, сањалачке очи и тих глас: - Када сам успела да добијем исељеничку визу... -   Глас јој се преломио: - Била сам спасена и, одједном, изгубљена. Све је нестало: Сарајево, породица, Приштина... Морала сам да нађем неки ослонац. Неку тачку која ће ме потврдити. Доказ да сам ја, и поред свега, постојала и да, још увек...

- Наша боља прошлост  -  убаци Ненад замишљено.  -  Сви имамо бољу прошлост.

- Зато сам дошла у Београд. И почела да тражим Мишу, грозничаво и зането. По сваку цену. Ако ни њега нема, мислила сам, ако и он не постоји, ко сам онда ја?

Та наша прошлост, лепа или ружна, свеједно, мислио је Ненад.  Она нам је једини лек од садашњости!

- Тада си ми ти показао да нисам нестала. Да заиста постојим. И да опет могу да осетим, као некад, све емоције, наде, жеље... Чак и да стекнем нови сан.

Имамо ли ми снова, упитао се Ненад. Јесу ли снови о прошлости - снови?

- Ја  з н а м  да све ово сањам  -  Ана је била занета.  -  Јер ово је... Ово је нестварно. Дугачак и ружан сан, на почетку. Кратак и леп, на крају. Али ипак, само сан... Ова хладна и огољена соба, види је како изгледа, једино у сну и може да постоји. 

Ненад пуцну прстима у ваздуху, као мађионичар, али ништа се не промени. Затапша, док су се хладни одјеци умножавали око њих:  -  Хеј, пробуди се! Пробуди се, лепа моја!

Ана се осмехну и погледа га са захвалношћу:  -  Изгледа да сам будна. И да сам се пробудила усред сна.

Њене очи су га посматрале са ишчекивањем. Бљесак, као позив; позив као сан, сан као оно што је природно да се догоди.

- Причати и сањати  -  прошаптала је и опустила се у фотељи.  -  Знаш ли како је то лепо  -  причати и сањати?

- И понекад ћутати. Мало ћемо и ћутати  -  прошапта и Ненад.

Осетио је како се топлина шири кроз њега и испружио руку да домаши њену, опуштену низ наслон фотеље. Белу и заборављену на црном скају.

- Ћутање је део сна  -  шапутала је Ана.  -  Зашто бисмо иначе ћутали?

Њен поглед је био сама топлина и присност и Ненад осети да више нема растојања између њих. Био је прихваћен.

- За ћутање...  -  почео је.  -  За ћутање је потребно двоје.

И његова рука коначно премости то растојање између две прошлости и туђих живота која су их раздвајала.

Наставиће се...

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net