уторак, 1. април 2014.

10. БЕОГРАД UNDERGROUND



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА на http://osmehvizantije.blogspot.com  и на http://www.amika.rs

На улици их сачека тишина. Нигде никог, старе зграде су равнодушно трајале, са масивних зидова се крунио сивкасти малтер прошлости. Из правца Теразија се чуо хук и повици, сирене полицијских аутомобила су јечале. Испред њих затутња велико, тамно возило налик тенку на гуменим точковима. Припили су се уза зид а у његовој незграпној силуети Ненад препознаде озоглашени водени топ.
Где сада отићи, размишљао је. Његов стан је био далеко, Ана је овде привремени гост. Sidney pub, схватио је. Зграда Главне поште није била далеко, а иза ње, по ободу Ташмајданског парка, може се кришом провести читава чета.
Осетио је како Ана подрхтава, очи су јој блуделе около. Колико је сличних сцена већ видела, помислио је, овај наш хаос сигурно је подсећа на сарајевске и приштинске безумне ноћи.
- Не бој се - шапнуо је у саму шкољку њеног уха, кроз узбудљиву завесу косе. Њен врео дах га је пекао по врату и тело му прожеше трнци: - Нико не познаје Београд као ја. Проћи ћемо, неће успети да виде ни наше сенке... 
До Главне поште су стигли споредним улицама, скривеним пролазима између зграда, пречицама кроз заборављена дворишта, иста као и у Ненадовој младости. Запуштено наличје Београда пуно прошлости, ововремених отпадака и дубоких сенки примило их је у своје заштитничко окриље. 
Стари Београд је био на њиховој страни док су широке булеваре и осветљене улице притискали страх, зебња и полицијске сирене.
Преко пута некадашњег Дворског парка и спомен-осматрачнице са Солунског фронта, тамо где је некада био улаз у "Три листа дувана" са скривеним ходницима до Ташмајдана и Sidney pub-a, сада је светлуцала бела мрежа исцртаних паркинг-места са рампом и чуварском кућицом. Претрчали су пуст булевар, провукли се кроз тешку сенку Главне поште и иза цркве Светог Марка, поред рушевина Телевизије које су сабласно светлуцале у ноћи, пронашли пролаз до стрме Абердареве улице и Sidney pub-a.
Најзад су били на сигурном.
Од зида се одвојише две силуете, трећа је чекала у сенци. 
- Господине - обрати му се прва. - Ресторан не ради.
Иза прозирних излога Sidney pub -а виделе су се унутрашње светлости. Ненад се невољно заустави, а Ана се занесе у страну. Пожелела је да побегне, разумео је.
- Не ради? - упита Ненад. - Али, још је рано...
Полиција? - грозничаво је размишљао. Неко од београдских кумова завршава своје послове? Заседа за неког ко тек треба да дође? Служба обезбеђења неке важне личности?
- Жао нам је - рече друга сенка и помери се тако да је затварала пролаз ка вратима ресторана: - Ништа лично, верујте...
- Добро, добро... - прихвати Ненад. Знао је већ да  тројке знају да буду убедљиве.
- Доћи ћемо касније.
- Нећете - рече човек сигурним гласом. - Најбоље је сутра. Зашто не сутра?
- Данас је сутра - изрече Ненад стару паролу демонстраната али то као да нико није разумео.
- Није. Још није - одврати стражар убеђено и постави се испред Ненада, лицем у лице.
- Позвани смо - проговори Ана. - Газда нас очекује.
Ненад је изненађено погледа.
Трећа сенка се одвоји од зида а светли круг батеријске лампе осветли прво Ненадово, а потом и Анино лице.
- Не сећам се да сам вас виђао - рече непознати.
- Јуче смо били овде. И много пута раније.
Светлост лампе се задржа на Ненадовом лицу: - Јуче?
- Каснимо - рече Ана. - А сада, ето, и ви...
Непознати угаси лампу и погледа у локал иза себе: виделе су се нејасне сенке у пригушеној светлости. У близини одјекнуше сирене и он се одлучи:
- Одведи их до Једноруког - нареди првом до себе. - Ово су његови.
Није полиција, закључи Ненад. Улазили су и он шапну: - Нисам ни помишљао да познајеш газду.
- Ти га познајеш - одговори она. - То је довољно.
- Једноруког? Никад га нисам видео.
- Ниси? Е, сада ћемо га видети. Њега је бар лако препознати.

РИЂОБРАДИ И БРЗИ СЕКС

У Sidney pub-у био је повећи скуп и тишина, чуо се само један глас. У углу су превијали главу момку који се мрштио и посматрао их испод ока, остали их и не приметише. Њихов пратилац им показа празан сто у углу.
Тридесетак људи и понека жена било је окупљено око високог, риђег човека у прслуку, лактова ослоњених на шанк иза себе. Његова појава, а још више брада привукоше Ненадову пажњу и он се најзад сети. Та брада је сада била блеђа и лепо обликована, прошарана рђом и сединама, лице подбуло и неиспавано, али то је био он.
- Риђег познајем - рече Ненад са олакшањем. - Дружили смо се током прошлих демонстрација. Оних поводом крађе изборних гласова.
Ана је ћутала, а њене очи су брзо претраживале гомилу. Тражи Мишу, разумео је.
- ... и запамтите - говорио је Риђи - не бијемо се, не свађамо, не вређамо, не изазивамо... Ово су мирне и организоване демонстрације.
- Да ли је ту? - упита Ненад. - Ја га не видим.
Ана слеже раменима и Ненад се сети истог таквог покрета девојчице у белој кецељи. Гест немоћи, помислио је. Обе су избеглице. Једна на средини животног пута, друга на самом почетку. 
-... и сви ћемо добити жуте траке са натписом "СТОП - РЕДАР.
- Зашто "стоп"? - упита неко.
- Зато што си редар - одговори други.
- И зато - рече Риђи - што нам је требало једно "О" за мали логотип песнице.
- Је ли црвена? - покушао је трећи да буде духовит.
- Не, него црна. "А ла" "Црна рука"... - одговор је дошао са другог краја сале.
- Па, мислим да је све у тегет фарби - Риђи је био смирен. - Баш због таквих асоцијација.
- Бићемо у тону са полицијом.
- Еј, Зоки, Зоки, бићеш модрооки... - запевуши неко и подиже се граја. Риђи је ћутао и чекао да се смире. Његове очи за трен открише Ану и задржаше се на Ненаду.
Препознао ме је, помислио је Ненад.
- Изгледа да није овде - шапну Ана. - Биће да и он негде организује људе.
- Тим боље. Лакше ћемо га наћи. Риђи ће знати где је.
- Или теже. Ако му будемо сумњиви.
Сумњиви, изненадио се Ненад. Заиста, Риђи га није видео од оних дана. Затим, ту је и Ана.
Да, помислио је, а нека слутња га протресе. Ана. Шта ја знам о њој? Оно што ми је испричала. Оно што је желела да знам. Ништа више. И тада се сетио разговора у парку, и оног другог, на несуђеном балу. Па њен однос према девојчици у којој је одмах препознала избеглицу. Она је то што каже, био је сигуран. Не може бити другачије. 
- Бићете у првом реду, и не пуштајте никога испред - настављао је Риђи. - Осим полиције, ако се појави.
- Они су већ тамо, ми ћемо се појавити!
- Евентуалне провокаторе одстраните...
- Ееее - отезе неко.
- ... а ако не може, предајте их полицији; вероватно су њихови. И запамтите: на дужности сте, редари сте; нема зајебавања, нема пића; пушење - негде са стране, кад баш мора. Ако полиција покуша...
- А брзи секс?
Сви се насмејаше, затим настаде тишина пуна ишчекивања.
Риђи се истеже загледајући преко окупљених: - Ко је то рекао?
Тишина.
Ана се тихо насмеја.
- Пази сад - прошапта Ненад. - Биће пацке, као у трећем основне!
- Питао сам: ко је то рекао? - Риђи је био упоран.
- Ма, ја сам се запитао, али гласно.
Сви се окренуше ка младићу у тренерци.
- Нема ту "али". Када завршим, можеш да питаш шта хоћеш. Ово је важно. Људи, господо, редари, разумемо се, сигуран сам. У овоме нема зезања. Дакле: ако полиција покуша да нас потисне треба се потпуно опустити, онако се баш омлитавити. Немојте се супростављати, а ко вас додирне, запамтите му број, онај његов јебени број, свакако...
- У мраку?
- Мрак или не, он зна да има број и да можеш да га видиш.
- Ако су их скинули?
- Значи да нема зезања. Чим крену, повуците се, али лагано, без трчања.
- Да, прошетаћемо, у хладу пендрека.
- Када смо шетали, сами и уз ветар... - запева неко полугласно.
- Сами и уз ветар - прихвати мали хор.
- Све знате, момци... Урадићемо оно што је могуће.
- А сузавац? - упита неко.
- Е, онда су нас зајебали за сат или два. Потом идемо испочетка... Знате већ: када попијеш сузавац нема брисања очију и трљања лица, ништа не дирај, само трпи и испери лице и руке чим будеш могао. И још нешто: ко се није јавио кући, или где већ треба, овде је телефон. Ово ће трајати целу ноћ, а можда и дуже.
- ...Тада смо шетали... - настави певач своју песму.
- Свега један метар! - спремно му одговори хор.
- Није ту? - упита Ненад. Одговор је знао и помисли да је добро што га нема. Јер, када нађу Мишу, шта он треба да уради? Да се дигне и оде?
- Не видим никог ко је једнорук... - Ана као да је пречула његово питање.
- Сам ће доћи. Него, чула си: опусти се. И Миша је ту негде.
- Миша? - упита Ана као да се буди. - Миша?
Загледа се у Ненада а лако црвенило пређе преко њеног лица, као сенка.
- Знаш - рекла је - сада ми се чини да ћу преживети... Чак и ако га не нађемо.
Испред њиховог стола зауставила се читава булумента: Риђи са пратњом. Климнуо је главом Ненаду и окренуо се пратиоцима од којих, очигледно, није могао да се одлепи.
Свита заслепљуја сјајем вође? Телохранитељи, наметљивци, самозванци, пребези из других странака? - питао се Ненад. Пре четири године, када су он и Риђи били заједно, побуна је била лични, морални чин. Покретало их је осећање етичности и моћ уверења да су у праву, а не лидери. Били су чувари истине. Појединци уместо организације.
Одсјај тих дана прекрио је време све до ове ноћи. Као и Анино црвењење малочас, помислио је Ненад и устао да поздрави Риђег, док су се протекле године сажимале око њих. Наша боља прошлост, помислио је.
Риђијев лик, Ненаду тако присан из даљине, почео је да се расплињава: подбуло лице натекло од умора, неспавања и протеклих година.
- Поздрав за старог саборца- и Риђи му пружи руку. - Питао сам се шта је са тобом?
Благ прекор, разумео је Ненад. Посматрале су их десетине радозналих очију, а Ана, Ана је била поред њега.
- Револуције се мењају, а пријатељи остају -прихвати Ненад, трудећи се да буде на нивоу ситуације.
- И добро су дошли док протест траје - Риђијев увежбани осмех је откривао блиставе зубе. Његова испружена рука је позивала, а речи доносиле прекор и помиловање.
Актуелни термин је протест, схватио је Ненад. Нема више револуција. А Риђи је вођа и стало му је до тога.
- Лидер поново у акцији - Ненад  прихвати испружену руку. Нема загрљаја, као раније. Присност на одстојању. Оно што је некада било није заборављено, говорио је став Риђег, али ово данас, то је нешто друго. Стајали су поред стола и Ненад представи Ану са растојања које је диктирала испружена Риђијева рука.
- А ово је- и тада схвати да Риђем не зна име и само наслућује презиме- ово је Риђи. Тако смо га звали, не питај ме зашто.
Риђи се прегласно насмеја, а његова светлориђа брада се поносно тресла: - То ми дође нешто као илегално име.
Нагло се уозбиљи и загледа у Ану: -Рекоше ми да некога тражите?
- Мишу - рекао је Ненад. - Мишу Поповића.
Риђи је пратио неку своју мисао: -Ти и...  госпођа?  И ви тражите Мишу?
- Зато сам дошла у Београд.
- Негде сам вас виђао...- он је пиљио у Ану.
- Сарајево, Приштина... Или овде, у Sidney pub -у. Синоћ и данас по подне.
- Да, да - рекао је Риђи одсутно.
Погледао је около, затим своје пратиоце за суседним столом и Ненад помисли да је Миша ту негде, само што још није пожељно да се појави.
- Био је ту ових дана... -присећао се Риђи наглас. -Јесте ли скоро видели Мишу?  -упитао је суседни сто.
- Пре неколико дана, на протесту - одговори један од њих. - Помињао је некакав посао који га много ангажује.
- Ето видиш - Риђи је спустио тон и сада је говорио само Ненаду. - И он је стално анагажован, неким својим пословима. Ни стара гарда није више као пре.
Мала жаока за мене, разумео је Ненад
- Ту смо, кад је важно - рекао је Ненад.
- Повремено наиђе Павле - додао је Риђи као да се исправља. Осмехивао се: - Причало се да је готов, после оног пендречења... Али не, ни близу; стара кајла наставља револуцију  из 1968. Комуниста који мисли да то  више није.
Ненад одмахну главом, није волео олаке оцене о људима.
- Мислим да Једноруки зна све о Миши -Риђи се осмехнуо и  заледио осмех: - А то није мало!
- Једноруки?
- Ма, познајеш га...
Ухватио је Ненада под руку и повео га корак у страну: - Знам и ја понешто о Миши. Уздигао се током рата. Ратовао за српство, а радио за себе и помало за полицију. Државни послови, каже, морало се. Бизнисмен. Знаш ону варијанту:  један мобилни, две утицајна пријатеља на власти, три увозне дозволе па шлепери само пиче: за њих, за нас, за себе...
А затим је додао тихо, у само Ненадово уво: - Многи мисле да је "марсовац". А можда је то и госпођа?
Широко се осмехнуо Ани, лако наклонио и већ је био на другом крају сале.
"Марсовац", "скафандераш","оклопник"...
...полицајац - Ненад се сети актуелних пошалица.
Миша? И Ана?
Погледао је у њено засењено лице, млађе и мекше под пригушеном светлошћу. 
- Слагао те је - рекла је Ана и загледала му се у очи.
- Шта ме је то слагао?- зачудио се: није могуће да је чула!
- То што ти је шапнуо.
- Шапнуо је да притиснем Једноруког - снашао се Ненад. - Он, наводно, све зна.  
За суседним столом буктао је разговор, гласови су јачали:
- Кад ти скочи онај пиргави! - причао је човек широких леђа док му се глава узбуђено тресла. - Кажете да ми нешто рушимо - и то ви који сте срушили земљу! Где сте били кад су моји вршњаци гинули због ваше погрешне политике? Демократију, господо, хоћемо демократију без кордона! Демократију до краја!
- Или до јаја! - убаци други.
- И мој вучјак уме да стоји у кордону - рече трећи - па опет није специјалац.
- Ха, ха, ха - смејао се први.
- То је као стварање света - прихватио је четврти. - Нешто ново ће настати из хаоса и мрака.
- Хоће, кад интересе подведемо под принципе- реаговао је други.
- Принципе? Чије, молим те? - љутнуо се трећи. - Ма дај, богати...

Наставиће се...
Миливој Анђелковић


Нема коментара:

Постави коментар