понедељак, 7. април 2014.

7. ОСМЕХ ЗА ОДАБРАНЕ


БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА


- Познајем једног од Мишиних пријатеља. Да почнемо од њега? -  предложио је Ненад. - Станује ту, у близини.

Спарина у мају ошамутила је Београд. Над плочницима је лебдела аура лета, између сеновитих кестенова испред Пете београдске гимназије силуете пролазника су се расплињавале на јари. Преко пута, у хладу баште "Код Грка" и у новокомпонованим кафићима око Палилулске пијаце средовечни босови наоружани мобилним телефонима испијали су хладна пива, момци и девојке кока-кола генерације ишчекивали су вече. Кроз отворене прозоре бучали су гласови неке матине-журке и стари хит групе "Булдожер":

Мајко земљо, баш ти хвала,

у име свих нас,

нас будала…

https://www.youtube.com/watch?v=y7JR34ifTKI   снимак се ретко појављује...



Ишли су убрзаним ходом, као да роне кроз јару. Ненад за тренутак одмери своју сапутницу: има корак атлетичарке, лак и еластичан. И добро  изгледа, чак боље него што је...

- И? - упита Ана. Гледала је уз Таковску улицу као да се тамо горе, код Главне поште, нешто важно догађа. - Јесам ли положила испит?

Све је видела, разумео је. Обрадовао га је тај лак, пријатељски тон разговора.

Осмехнуо се: - Подижеш ми рејтинг међу познаницима.

- За мном баш не звижде.

- Звижде - одговорио је  Ненад убеђено. - Али то није прави однос.

Изгледала је одсутна, занета неком својом мишљу.  Ниједан осмех, помислио је Ненад. То је оно необично. Сјај очију и лице без осмеха.

- По говору, преко телефона, помислио сам да си из Босне?

- Па, и јесам. Избеглица из Сарајева. А сада опет избеглица, само из Приштине.

- Сарајево! - рекао је наглашено, као да то све објашњава. - Отуд та брига шта мисле други.  А звиждуци, то ме је подсетило... Знаш, кад сам последњи пут био у Сарајеву...

И Ненад завуче руку у топлину њене мишице и исприча дугачку причу пуну назива сарајевских улица, хотела и ресторана, причу о обалама Миљацке и брдима около. Ана га је повремено погледала са интересовањем, уз кратке коментаре и он поново помисли: ех, тај Миша!

- А звиждук? - упитала је на крају.

Ненад кратко звизну: - Заборавио сам на њега. Кад следећи пут испричам ову причу, звиждук ће бити поента.

Одмахнула је главом: - Следећи пут? Нема следећег пута...

Заћутала је за трен, сенка грча наружи њено лице: - Тако је и мој  муж говорио. Следеће године идемо на море. Ово ћемо кад се заврши рат. А ово кад дођем на одсуство... Ништа од тога, Ненаде. Све је само сада,  јок за други пут.

Из даљине допре неколико звиждука - колона са транспарентима је пресецала улицу.


Ненаду се осмех укочи на лицу: била је у праву. Звиждуци су ту, али одсечни, са другачијим значењем. Нема више времена за старе приче.

- Ми ћемо све по први пут - рекао је, покушавајући да врати необавезан и олак тон разговора. Звучало је двосмислено.

Ана застаде и загледа се у њега као да хоће да га запамти. Очи су јој биле светле, готово прозрачне и у њима је могао да види своју умањену слику. Читава та ситуација, њен лик одједном тако близак и дубоке очи пуне поверења (чиме сам га заслужио, заиста?) враћале су већ заборављена осећања. У њему се стварао треперави амалгам стопљен из сјаја бивших времена, слутњи судбине и ретке, велике карме препознавања.

- Тај твој осмех - рекла је.

- Молим?

 - Одакле ти тај осмех?

Стојим и осмехујем се, помислио је Ненад, јер ме тада примећује. Осећао је да на лицу носи неку гримасу која је била осмех док је причао, али сада...

- Какав то? - упитао је.

- Исти. Имаш исти осмех.

- Као Миша?

Она одмахну главом. - Као мој бивши муж.

- Да лакше препознаш нас, одабране - рече Ненад. Сенка слутње замагли његове речи. - Шта се догодило са твојим мужем? Разишли сте се?

- Погинуо је.

Ненаду се гримаса осмеха истопи са лица.

Буку града надјачаше бројни звиждуци, али је улица била празна. Позната зграда је била пред њима.

- Стигли смо. Још ако лифт ради... 

Улаз је био реновиран и пун лажног мермера, широки црвени тепих змијолико се успињао у полумрак степеништа. Негде високо под кровом меко је шушкао добро  подмазан механизам лифта. Стари Schindler  је био темељно поправљен, мутно огледало замењено бљештавим, рукохвати су трептали под сјајем неонки. На вратима је одбљескивала флуеросцентна налепница новог власника: фирма, мобилни, телефони, факс...

- Овде се све променило - рекао је Ненад као да се правда.

- Да, лепо је и луксузно. И пуно мириса новца.

На трећем спрату лифт задрхта и стаде, машинерија шкљоцну, зупчаници се уклопише и све се утиша. Кроз стаклена врата се видео почетак ходника и бљештава слова 


Ненад притисну дугме четвртог спрата. Машинерија се за тренутак пробуди, неке склопке покренуше, али се лифт не помери.

Само до трећег спрата, схватио је. До Euromagnum comerc-а. Ту почиње свет.

Изађоше из лифта, шарке су меко налегале на лежишта, старинска роло-врата од кованог гвожђа склопише се за њима са једва чујним шумом. Мермером обложен ходник треперио је под млазевима светлости; чврста, храстова врата су чувала самољубље новог власника.

- Господин жели?

Младић у светлуцавом сакоу, проширеном у куковима. Изнад његове главе посматрало их је око нагнуте камере.

Ана завуче руку под Ненадову мишицу и он је стеже уз тело - били су заједно насупрот том  новом, лажном и непријатељском свету.

- Лифт вам је неисправан - рече Ненад и благи дах ликовања га испуни задовољством. - Иде само до овог спрата.

- Четврти спрат се преуређује - рече момак и приближи им се на корак.

- На четвртом станује мој пријатељ - одговори Ненад уверено.

- Одселио се. Тамо више нико не станује.

Ненад ћутке закорачи ка степеништу, Ана такође. Момак им се примаче за корак. Камера је својим стакленим оком фиксирала њихов неми плес.

Ненад слеже раменима и они закорачише на степениште - осећао је језу на леђима.

- Горе нема никога - рече момак поново.

Они наставише да се пењу: трећи степеник, четврти...

Овде нема црвене стазе, стигао је Ненад да помисли.

- Господине, ја сам вас опоменуо - рече момак оштро. Нешто шкљоцну и Ненада проже језа - није ваљда?

Лифт се лагано покрену и поче да тоне, меко шушкање механизма сада је било слаба шкрипа и они наставише да се пењу док им се језа спуштала низ кичму кочећи покрете.

Четврти спрат је заиста био пуст и разорен, зидови проваљени, стан који је познавао зјапио је мутном светлошћу празнине.


Ана се ослони о њега, као да је у тренутку изгубила сву снагу; осетио је облине њеног сада тешког тела. Зурила је у рушевину обасјану уским млазевима светлости у којима се ковитлала прашина, а лагани грч присећања на нешто слично, већ виђено, осенчио је њено лице.

- Идемо - шапну Ненад и обгрли је, помажући јој да се усправи. Лагано се вратише низ степениште, њен корак је сада био тежак и спор.

Застали су испред лифта осећајући иза себе момка и пажљиво око камере. Ненад позва лифт и сачека да се појави из дубине испуњавајући простор. Зауставио се уз меко зујање и Ненад, као глумац на сцени који зна вредност сваког покрета, продрма ручицу роло-врата, одмахну главом и поведе Ану низ црвено степениште.

Момак приђе лифту, опрезно отвори роло-врата и насмеја се.

- Господине - рече он.

- Неисправан лифт, рекох вам - одбруси Ненад не окрећући се.

- Ох, не то.

- Да, да...

 - Ово је за вас.

Стајао је на врху степеништа и пружао им папир у боји: - Узмите. Ми вам можемо помоћи.

Силазили су ћутке, Ана га је држала испод руке а њени прсти, заривени у његову мишицу, лагано су се отварали.

- Јашта него звижде! - рекао је Ненад а нешто налик на осмех пролетело је њеним лицем. - А ми - додао је - ми се већ дуго познајемо. Само нам је требало мало више времена да се сретнемо.

Погледала га је искоса, кроз трепавице, мало сужених очију, као да покушава да га види изнутра: шта он заиста мисли?

Ненад чврсто стеже њену шаку. Проже га топлина коју дуго није осетио, а заборављени дамари будили су се у њему - враћао се са дугачког, мутног пута коме је ненадано дошао крај.



МИ СМО НА ВАШОЈ СТРАНИ



На улици погледаше добијени папир - нажалост, то није била нова адреса познаника са четвртог спрата. Оглас, преломљен и одштампан искошено, у складу са светом из кога је долазио:

Њен корак, први пут тог дана, није следио за његовим: застала је, узела проспект из његове руке и загледала се у искошени текст. Тражи неки траг,  разумео је Ненад, било какав скривени смисао "између редова".  Деценијама смо учили да тако читамо и да истину наслућујемо као далеку сенку написаног, она је била "мрак" који се није смео јавно изрећи. А ово, ово је маркетиншки летак,   Нешто оригиналног текста и много самодовољности. Али Анин забринути профил, слап косе који јој сенчи лице и зането око које пажљиво испитује сваки ред, тргли су га својом озбиљношћу и очајничком надом.
Морам га наћи, одлучио је Ненад. Тог толико траженог Мишу.

Са друге стране парка град је тутњао у ритму послеподневног "шпица", виделе су се колоне аутомобила на раскрсници и гужва пролазника на семафору. Овде, у залеђу парка било је тихо и пусто, чак превише мирно, исувише празно.

Ако је Миша један од оних који су нестали? - упитао се Ненад.  То данас није ништа необично.

- Чудно је како се лако навикавамо - рекла је Ана.

Као да му је читала мисли.

- На шта то? - упитао је изненађено.

- Пристајемо да људи тек тако постану бивши. Да о њима нико ништа не зна. И то никога не интересује, то је постало нормално. Тако је било у Сарајеву, то сам доживела  у Приштини. Ево и овде, у Београду.

- Ма, наћи ћемо ми Мишу - обећао је Ненад сигурним тоном. Било је то једино што је могао да учини.

Уз шкрипу гума испред њих се заустави црни мерцедес, сјактав од луксуза. Из кола журно изађе млађи човек са повећом ташном у руци; широк спортски сако му се напињао на прсима.

- Тебе чекам, фуксо лажљива! - одјекну иза њихових леђа.

Младић у краткој и широкој кабаници. У руци је држао уперен пиштољ.

Ненад повуче Ану до зида; улица је била празна, прекопута, у парку назирали су се безбрижни шетачи.

Возач мерцедеса подиже ташну испред лица, није изгледао изненађен: - Е, јеби га, дочекао си ме! Курво мушка! Можеш да ми попушиш! - сиктао је. - Јебаћу ти мајку курвинску!

- Ама, нећеш ти више никога...

- И сестру дроцу! А оној твојој сам већ набијао! И опет ћу!

Пиштољ опали, прасак првог пуцња се слио у други, уз продоран јек.

Возач посрте, ташна му се искоси испред лица, а меци га закачише по грудима. Видело се како се тканина сакоа расцветава и он паде.

Ненад се беспомоћно окрете - сада су непожељни сведоци на реду. Осећао је  грч Анине руке, дрхтала је читавим телом.

Али момак се није ни обазрео на њих, улетео је у сиви ауди и нестао иза угла.

На тлу испред њих возач црног мерцедеса се покрете и седе. Отресао је са груди парчиће тканине и загледао се у Ненада и Ану - изгледало је да их све до сада није ни приметио. Крв се није видела и Ненад за тренутак помисли да се ту, пред њима, снима неки филм или да учествују у епизоди скривене камере. Али, улица је била празна, далеки шетачи су спокојно премеравали своје стазе.

- Нисте рањени? - упита Ненад непотребно и пружи руку да му помогне.

Човек га погледа празним очима и сам, лагано, устаде.

Панцир, схватио је Ненад. Он има панцир на себи!

- Курвин син - рече човек, одмахујући главом. - Да га нисам разбеснео, пуцао би ми у ноге!

Он се загледа у Ненада и Ану - изгледало је да њихове ликове урезује у меморију.

- Ви, наравно, ништа нисте видели? То није ваш проблем?

Ненад одмахну главом, човек их још једном премери и нестаде на улазу у Еуромагнум.

- Хууу! - одахну Ненад.

Ана је дрхтала: - Идемо одавде, молим те!

Улица је била дугачка и без заклона и Ненад је поведе у парк, преко травњака. Мека земља се лепила за ђонове. Ана се припи уз њега и спусти главу на његово раме. Још је дрхтала. Лице јој није видео од расуте косе и он је помилова по глави, као дете.

- Прошло је - рекао је. - Сада ће проћи. Имали смо среће.

Тада дрхтавица захвати и њега и он покуша, ангажујући сву вољу и напињући мишиће, да је заустави. Али ништа није помагало, тело му се тресло и они застадоше под високим бором и погледаше једно у друго.

Шта је то Ана видела на његовом лицу, како је заиста изгледао, никада неће сазнати. Тек, она му положи руке на рамена и прсну у смех. На образима јој се појавише рупице,  очи су добијале дубину и пре него што је успео да се снађе она га брзо пољуби у образ, обавијајући му лице умирујућим облаком косе.





Обгрлио је њена рамена и ослонио се на њу док му се тело лагано смиривало. Прожимала га је њена топлина, осетио је облину њене дојке на својим грудима, у преплету ногу жарила га је унутрашња страна њене бутине. Када је његово тело почело да се буди - или је и она то осетила? - одмакла се од њега дозвољавајући да његова рука остане пребачена преко њених рамена.

Благо је покушао да је привуче натраг, у загрљај, али се њено тело укрутило. Изнад њих се пружала усамљена грана бора са заосталом шишарком, црном и издуженом. Ненад диже руку и шишарка му меко склизну на длан, влажна и тешка. 
Одмери је, протрља и задржа у шаци. То је било једино што је могао да учини,ти мали, обични покрети. Да рутином тренутка прекрије хаотичност свакодневице.

- Како...? - започе Ана. Изгледала је запањена. - Шта се то догађа?

Загледала га је. Ненад стеже шишарку: Уображавам. Ма, није то...

 - Обична београдска прича - рекао је. -  Два оштра момка и црни мерцедес набављен испод руке, знаш већ...

- Не мислим на то. Него... на тебе... Па ти... ти, уопште...

Ћутао је и чекао. Значи, ипак је то?

Ана опрезно стави руку на његово лице и благо му обухвати уста и нос. Прсти су јој мирисали на високу, зрелу траву и зрачили топлотом влажног корења.

- Па ти, заиста... Како то, уопште, можеш?

Значи, то је. Ипак је то. Сетио се речи инспектора. И сада ево га, опет.

Пољубио је њен чврст длан и стисак попусти. Њене очи, сасвим близу, дубоке и сјајне, чекале су.

- Не знам - рекао је. - Тако, понекад...

Ана замишљено климну главом: - Ја почнем да дрхтим. Када се нешто неочекивано догађа. Непријатно или пријатно, свеједно. Али да не дишем!

- То је нешто као самоодбрана. Спас од лошег.

У њеним очима видео је сенку разочарања. Загледала га је као да на лицу има нову, велику израслину: - Али то је... то је... - тражила је поређење гледајући га. - То је немогуће! Ма, ти се шалиш са мном.

- Мој начин да се заштитим. Непристајање на оно што ми се догађа.

- Али то је... Као да не постојиш!

- Малочас, за ону двојицу ми нисмо постојали. Није нас било.

- На нашу срећу.

- То је ослобођење, разумеш? Бити негде другде. Не зависити ни од кога. Пажљиво га је гледала: - Ниси ти био у правој фрци, знаш? Дисао би, двоструко би дисао.

- Овако?

Ненад снажно удахну ваздух, да му се плућа напуне мирисом мокрог бора и Анине коже. Стеже шаку, у њој је пулсирала она склиска, влажна шишарка. Загледала га је, очију пуних искрица: - Ти си необичан, знаш.

Ненад слеже раменима: - Мало другачији, што да не?

- Много другачији - рече Ана и узе га под руку.  - Зато и покушаваш...

- Шта то - покушавам?

- Па, све ово... Да ми помогнеш.

- Не, забога. Баш супротно. Зато што осећам да смо слични. И зато блиски.

Ана га погледа искоса, кроз расуту косу. То је онај поглед, помислио је, онај који помера значења.

- Сада ћу ја престати да дишем! - рекла је.

- Само пробај - запретио је.  - Неће ти успети док си поред мене!

Са суседне клупе неколико момака је певало уз гитару.



Опрости ми што те волим, Бог ме казнио,

Дао ми је да те видим, па те узео...

  (Жељко Бебек, али се снимак ретко појављује...)
Отићи ће, сетио се Ненад и преплави га тамни облак бола. Нестаће у великом, бучном свету који нам дарује тренутке а одузима године. Може ли се бљесак  љубави одупрети матици времена? Опални сјај бисера у мекој унутрашњости шкољке који бљесне када се она отвори и умире... Тако ће нестати све што је створило љубав, само ће њен дијамантски сјај обасјавати таму...
„Сијај и даље, ти луди дијаманте...“ – запева познати глас у њему.



Посегао си за тајном сувише рано, викао си на Месец.

Сијај и даље, ти луди дијаманте.

Под претњом сенки ноћи, разоткривен на светлости.

Сијај и даље, ти луди дијаманте...

(Пинк Флојд, али се снимак ретко појављује...)


Стигли су до  излаза из парка где је неколицина шетача жучно разговарала, около су се играла деца. Испред се отварала перспектива града: зграде у чврстом строју, ниско и безбојно небо, зракасте колоне аутомобила, продавнице блештавих излога.

- А ви, господине, ви сумњате у демократију - издвојио се оштар глас поред њих.

- Варате се - ословљени је подигао тон. - Ја не сумњам, ја знам.

- Ви не знате шта говорите...

- Ја, господине, верујем у континуитет! И знам оно што ви никада...

- Дајте ми један доказ. Само један доказ тог вашег континуитета!

- Хоћете доказ за континуитет? Ништа лакше! Ево вам га - и опали му шамар тако да пљесак длана одјекну до краја парка.

Гужва и стрка посвађаних и оних који покушавају да их раздвоје остаде иза њих.

- Мука ми је - рече Ана. - Ја то више не могу...

Повукла га је преко празне улице и утрчала у улаз најближе зграде. Завукла је лице у шаке и повикала, из свег гласа, из груди, трбуха, бедара. Ходник потмуло јекну а улицом прође тандркави камиончић разносећи буку.

- Уморна сам - рекла је. - Тако сам уморна. Отпрати ме до хотела, молим те. Сутра ћемо наставити. Хоћемо ли?

Преко пута, у парку, расправа је још трајала док су шетачи одмеравали своје спокојне стазе, корак по корак, до вечности.


Наставиће се…

Анђелковић Миливој





Нема коментара:

Постави коментар