четвртак, 03. април 2014.

9. ЉУБАВ ЈЕ СЛОБОДА



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА

Шта се то догађа, питао се Ненад журећи ка Анином хотелу.  Да ли је ово сусрет који мења судбине или тек успутна епизода у нашим животима? Она одлази, то је неминовно. Биће да је комендијант живот спојио оно што је морао, али онда када то више не може да траје. Миша, сетио се и оно његово: Све време овог света на нашој је страни! Ако су се нашли, питања постају непотребна. Можда се баш сада извлачи из његовог загрљаја да би се, још топла и заљубљена, захвалила том Ненаду који је тако несебично... Који је одмах подлегао њеном женском шарму, оној стварној и оној генетски-женској беспомоћности која призива заштитнике...
Још са улаза у ресторан видео је Ану како  седи и чека са две експрес кафе пред собом. Миша! - пролетело му је кроз свест. Време је ипак било на његовој страни! И шта сада? Да се окрене и оде?
Али нешто у њеном ставу, онај нервозни трзај рамена, начин на који је држала главу, уверили су га да она друга кафа чека њега. Онда га је угледала и њено пријатељско махање огледала на зидовима триумфално су умножила: овде сам, чекам те!
Док је прилазио столу, утростручен у блиставим одразима, поново је постао свестан својих залисака и првих бора, и оне скептичне линије усана којој је веровао јер се најчешће потврђивала.
- А да сам закаснио?- упитао је показујући већ наручену кафу.
Ана се осмехну, топло и радосно: - Попила бих је ја, а за тебе наручила нову.
Освојио сам титулу "мој поуздани пријатељ", помислио је Ненад. Поверење и сигурност, то је оно шта нам недостаје.
- Мало сам се распитао, имам нове адресе. Хуманитарни фонд организује коктел у подне. Ту би могао да се појави.
- Коктел у подне?
- Због новинара и телевизије. Вест је само оно што се догоди док не крену прва издања. После тога само убиства и земљотреси заслуже понеку реченицу.
- Немој о томе, молим те. Јеси ли видео ово?
 Графика, ручно дорађена црвеном бојом. У углу је пажљиво исписан назив: "Три грације и Еросова мука". Класично исцртане фигуре Правде и Среће, завезаних очију. Прва је са муком одржава равнотежу своја два таса на теразијама, друга је насумице изливала повећи врч препун обиља и благодети. Трећа грација је била сама Смрт са подигнутом леденим сечицом косе, без повеза на лицу али и без очију.  Скривен иза жбуна, мали Ерос зарозаних гаћица и пениса у ерекцији већ је поломио своје стрелице гађајући Правду и Срећу и сада је његова стрела-жеља летела у правцу искежене, безубе Смрти.
- Зар није луцкаста? Она госпођица, тамо, оставила ми је на столу.
Погледајте, рекла је. Лепо ћете се забавити док не дође!
- Откуд она зна да ја... Или можда мисли на Мишу?
Ана слеже раменима: - Први пут је видим.
 Госпођица је носила испрану и превелику, сиво-плаву беретку на црвеној коси. Тексас-коцкаста кошуља и фармерке. Климнула им је главом, а са суседне столице зарежао је мали пекинезер дремљиве фаце.
- И ја. Али то ништа не значи... А графика је откачена, заиста. Доообра, па још и са актуелном поруком.
И Ненад одобравајући заклима главом ка црвенокосој. Она му се широко осмехну, а у њеној вилици бљеснуше два симетрично распоређена златна кутњака.
- Госпођица је четврта грација - излете из Ненада. - Само је још она недостајала!
Ана се засмеја: - Необична жена. А ни ти ниси обичан. Повероваћу да су у Београду сви такви.
- Такве су околности, померене, видела си и сама...
Ана га је нетремице посматрала, без речи, затим уздахну и скрену поглед.
Она се плаши, помислио је Ненад. Бежи од доброг и лепог, од самог наговештаја среће. Несигурна је јер су после њих долазила страдања, смрти и избеглиштва. Живот јој није дао шансу да бира. Данашњица нам измиче, а наше емоције пригушује неизвесност. Њихов смисао сазнајемо тек када се истроше. Тада ће стећи значење сагласно тренутним потребама. Лажемо себе да би лакше преживели и сва ова магија која нас сада испуњава, ускоро ће бити само део наше узалудне прошлости. Препознали смо се у околностима изван свих времена, у аури зачараности у коју ћемо поверовати кад нестане.
- Феноменална је, шта кажете?
Четврта грација је стајала крај њиховог стола, витка и сва од мишића, грубог, још младог лица. Псић у њеном наручју се искези и зарежа.
- Занимљива је- трже се Ненад. - Иронични римејк класике. Колико кошта?
- Није за продају. Само за гледање. За повлашћене очи.
Ненад се наклони у знак захвалности: - Стрела ће погодити Смрт. И неће се сломити.
Црвенокоса госпођица показа оба кутњака: - Прави закључак! Само љубав може да прејебе смрт, зар не?
- Не увек - отеже Ненад, а Ана се нервозно насмеја.
Псић залаја, а ситне очи му се сакрише у длакавим наборима њушке.
- Чули сте шта каже Стевка: увек када је права. А овде је права, ма видите само како је Ерос надражен!
- Зар на све три? - приговори Ана.
Псић, пун огорчења, покуша да је ухвати за руку.
- Мируј, Стевка - нареди црвенокоса.- Зове се Милица, али ја је зовем Стевка. Ерос, госпођо, не бира. Љубав се догоди, или не догоди. Она је божанска, од нас не зависи.
- Кажу да је љубав хемија - Ана затресе облаком косе.
- Е, јеби га сад! Па и хемија је божанска, зар не?
Црвенокоса се поклони, прстом дотаче руб своје велике беретке и оде, односећи Еросову љубавну муку и двоимену Стевку-Милицу која се отимала, режећи. Њена самоуверена природност нетрагом је разнела напетост и Ненадов разговор са Аном се отвори као сусрет двоје старих познаника. Жив и испуњен поверењем, ускакањима у реч, разумевањем у половини реченице. Открили су заједничке просторе у бившем сарајевском и београдском времену, схватили да су били сведоци истих догађаја и да су се можда и сусретали, не знајући једно за друго, још неспремни да се препознају.
Изашли су, у разговору, руку под руку. Демонстранти су блокирали град, у даљини се чуо хук масе и звиждуци. Тролејбуси су чекали отворених врата, аутобуси су закрчили споредне улице заобилазећи центар.
- Сећам се да је било неколико занимљивих младих људи које нисам упознала - причала  је Ана загледајући га далеким, замишљеним очима. - Један од њих, можда, био си баш ти.
Видела га је,  негдашњег, онако како га је она замишљала. Прошлост је на мојој страни, помислио је Ненад.  Ништа није узалудно, сви ти загубљени дани имају свој притајени смисао.
- Нисмо се тада упознали...
Ана слеже раменима и погледа га оним својим очима пуним дубине, погледом који је допирао из тих дана.
- Све време овог света на нашој је страни - поче Ненад, са иронијом у гласу.
Али Анине мисли су ишле за другим траговима.
 - Веровала сам да ће се оно, некадашње, некако сачувати... А све се расуло. Прво око мене, онда и у мени.
Резигнирано одмахну главом и застаде, као да јој ход смета да нађе праве речи.
- Док сам била у Сарајеву, Београд је за мене био свет. Када сам избегла у Србију, распоређена сам за Приштину и Београд је остао неиспуњена жеља. А сада, сада идем у Аустралију и Београд ће остати онај далеки, недостижни свет. Већ за неколико дана у Сиднеју ћу се питати: да ли тај свет из мојих жеља  уопште постоји?
Ненад је загрли: - Постоји, него шта! То је бар лако доказати!
- Како то мислиш?
- Једноставно. Пољуби ме, па ако нешто осетиш, ја, Београд, све ово заиста постоји.
Погледала га је сненим очима, полуотворених, неодлучних усана. Из близине одјекнуше повици. Иза угла изрони колона демонстраната са транспарентима. Јечале су трубице, њихали се транспаренти:
Демонстранти су се довикивали и смејали, понека необична капа или огртач подсећала је на карневалску атмосферу. Са друге стране булевара појавио се кордон полицајаца и постројио дуж коловоза; дочекале су их салве звиждука и повика. У позадини је милело троје полицијских кола.
 На почетку стрме улице пронађоше адресу коју су тражили. А горе, на самом врху улице, назирао се плави низ постројених полицајаца, малих као оловни војници.
Ако крену, опкољени смо, помислио је и привукао Ану к себи - осећао се одговорним за њу. Стајали су припијени као љубавници и посматрали како се демонстранти окрећу постројеном кордону, трубе и звижде. Неколико веселих, разнобојних балона ношених лаким ветром прелете полицајце и одлебди низ булевар.
Низ улицу пројури жути "југо" и трубећи покуша да пресече булевар провлачећи се кроз густе редове демонстраната. Одјекнуше гневни повици, по крову затутњаше песнице и "југо" стаде. Један транспарент се гневно зањиха и тресну о кров аутомобила, плоча се одвали са летве и склизну на хаубу. Цикну стакло - неко је прецизно, ногом, погодио фар. Возач у кожној јакни бесно отвори врата и излете напоље. Дочекаше га узвици: -Уа! Убица! Где ћеш на људе! Стоко возачка!
Ненад погледа ка врху улице: далеки, плави кордон се није мицао.
Возач скиде транспарент са хаубе и тресну га о земљу, стакло поново цикну и црвени комадићи стоп-светла разлетеше се низ улицу. Возач пође назад стиснутих песница, пред њим се испречи зид гневних демонстраната, одјекнуше звуци пиштаљки, јечале су пластичне трубе и он се окрете око себе и гневно, у бесу и немоћи, стегнутим песницама залупа по крову сопственог аутомобила.
Редови демонстраната се покренуше предвајајући се око њега. Полицијски ауто дојури низ улицу - снажна сирена и бљесак ротационих светала разносили су немир изнад збијених глава масе. Одјекнуше команде и са врха улице, целом ширином коловоза, поче да се ваља кордон светлуцавих шлемова, као претећи плави зид.
Ненад повуче Ану у улаз зграде; дугачак ходник се завршавао мрачним степеништем. Са улице су одјекивали повици и они се попеше до другог спрата загледајући врата. У тишини старих зидова лупкали су само њихови опрезни кораци.
- Хуманитарни фонд - шапну Ненад  - и коктел у подне.
Ужурбани бат кордона мину поред зграде разбијајући тишину, затим се зачуше спори кораци - неко је ушао у зграду и застао. У мраку, испред туђих, затворених врата стајали су без покрета, Ненад је осетио Анину топлину и благо подрхтавање и успорено, као у немом филму, изви руку, загрли је и заштитнички привуче њену главу на своје раме. Мекота њене косе га ожари по образу, рука је осећала облину рамена и нежни прегиб врата. Ана је дисала дубоко и једва чујно, осећао је како јој се груди надимају и Ненад са задовољством утврди да и он нормално дише.
Љубав, помислио је, љубав је слобода.
У ходнику опет одјекнуше кораци који су се удаљавали, са улице је допирао пригушени јек трубица, пиштаљки и повика. Нису се померали, око њих су играле сенке а Ненадова рука се жарила на облини њеног рамена.
Тада Ана дубоко удахну, изви се из његовог загрљаја и проговори тихо, гледајући кроз зид, у прошлост коју је само она видела: - Тако је било и у Сарајеву...
Зидови су упили њене речи без одјека, стара кућа је већ све знала.
Она се окрете и у тами ходника загледа у Ненада - тамни сјај њеног погледа га је ожарио као малочас наслућене облине њеног тела. Припи се уз њега, осетио је чврсту облину њене дојке на мишици, а њен топли дах му испуни ухо и свест:  - Обећао си - рекла је - и ја ти верујем.

ОТКРИЋУ ТИ  НАЈВЕЋУ ТАЈНУ

Иза њих се отворише врата и пригушена бука више гласова испуни ходник. 
 - Помислила сам да ћете нас тражити! Не подносим фирме на вратима, разумете већ, таква су времена, па ето... Уђите, само још вас чекамо!
Госпођа у вечерњој хаљини махала им је са врата: - Тражила сам од ваше председнице да пошаље неког па, баш добро... Дођите, ма нећемо на ходнику!
Забуна, схватио је Ненад. Они нису били ти, ишчекивани. Споља су се чуле полицијске пиштаљке и нови повици и он повуче Ану ка вратима која су их чекала раскриљена. Унутра, у три велике собе спојене отвореним стакленим вратима, виделе су се групе старијих људи и жена са чашицама у рукама.
Домаћица пријема их одведе до великог стола са послужењем и пићима и рашири руке: - Нећу вас представљати, сигурна сам да већину знате. Послужите се, ево пића да се мало опустите. И ја сам за протест, али ово...
Она одмахну главом и загледа се у Ану као да на њеном лицу види неки посебан знак: - Немојте бити разочарани, драга моја! Мислила сам да ову акцију организујем као бал са музиком и лутријом, али ето, ове демонстрације...
- Акцију чега? - упита Ана.
- Па, помоћи за избеглице, наравно. Знате ли ви колико њих...
- Као бал? - прекину је Ана. Изгледала је зачуђено.
- Боже, душо - рече домаћица и пажљиво је погледа. - Шта ти имаш против избеглица?
Ана се загледа у њу: - Госпођо, ја сам једна од тих избеглица. И то двострука.
- Ето видиш - рече госпођа.  - Па послужи се, душо, послужи се!  - и она раздрагано махну познаницама са друге стране стола: - Баш је лепо што сте навратиле, имам толико да вам причам...
На њих нико није обраћао пажњу, гости су били обузети собом. Ненад и Ана седоше са стране, на двосед поред мале палме у старинској саксији. Приђе им девојчица крупних, заплашених очију у превеликој кецељи. Носила је  велики послужавник са пићима.
Ана се загледа у њене очи и одмахну главом: - Одакле си, селе? Одакле си ти добегла чак овамо?
Девочица обори поглед, изгледало је да ништа не чује. Стајала је и чекала да се послуже, послужавник је подрхтавао под тежином пуних чашица и она лакат једне руке ослони о бедро.
- Из Крајине? - рече Ана. Девочица се не помери. - Са Косова? - настављала је Ана као да је то најважнија ствар те вечери. - Из Босне?
Девојчица је брзо погледа и загледа се у страну: - Од Високог, госпоја. Узмите чашу, молим вас...
Ненад узе две чаше са кришкама лимуна и девојчица настави свој неспретни ход између групица гостију.
- Да, бал... - проговори Ана одмахујући главом.  -  Под маскама! Карневал за избеглице!
Ненад јој пружи чашу:  - Рекла је: бал са музиком и лутријом.
Као да негира његове речи до тада пригушена музика се појача у живом, обесном ритму а Ана га само погледа: - Мислим да овде нећемо наћи Мишу.
- Нећемо  - сложи се Ненад.
- Па, шта ћемо?
- Мало ћемо се одморити. Док не прођу оне потере напољу... Јер овде, овде неће доћи...
- Извини  - рекла је. - Некада знам да будем тако нервозна...     
Ненад подвуче прсте под њену шаку и чврсто је стеже. 
- Дуго га познајеш?
- Некада смо били пријатељи.
Осетио је како га плави нешто налик на талас. Љубомора? Није могуће, помислио је, али она и Миша... То никако није могао да замисли.
- И? - упита је непотребно. Сувишна радозналост, знао је, али како се другачије људи могу упознати? Кроз причу о прошлости и заједничка искуства у садашњости.
Ана слеже раменима и погледа га: - Раздвојеност... Време... Живот... Не знам ни сама...
Гледала га је, као да очекује нова питања. И Ненад не издржа:
- Стигли сте до нечег озбиљнијег?
- Изгледа да то нисмо могли.
Њени прсти га снажно стегоше: - Постала сам му једна од повремених пријатељица. Сарајевска цура. Били смо раздвојени, и тако... Није могло другачије.
Ненад јој узврати стисак. Пожелео је да својом ногом пронађе њену али  израз њеног лица га наведе да се уздржи. Подигао је чашу и загледао се у блиставу течност кроз коју се преламала светлост.
- Колико је удаљено Сарајево од Београда? - упита Ана. Гледала га је сјајних очију и он покуша да разуме прави смисао овог необичног питања.
- Па знаш, наравно. Око 320 километара.
- Можда одавде. Али од Сарајева до Београда је много више.
- Сада се обилази па...
- Не због обилажења. Тај пут је одувек много дужи.
- Кад год сам путовала за Београд, сећам се, то је бесконачно трајало. Чинило ми се да никада нећу стићи...
Ненад ћутке испи вотку. По напрегнутим цртама њеног лица знао је да прича није завршена.
 - Био је то лош живот... У почетку олак, толико да сам поверовала да је леп. Желела сам да у то верујем. Док се нисам суочила са мржњом. Научила да је препознајем, не верујући још увек. А она се ширила около, као поплава, док није захватила цео град, познанике, пријатеље, породицу... Људи су постали зло. Онда ми је муж погинуо. Остала сам удовица са малим дететом, уљез у породици...
Она одмахну руком, растерујући зле сенке: - Тада сам и упознала Мишу...
Зађутала је за тренутак занетог лица; прошлост, све што се некад догодило, још увек је имало пуну тежину: - Проглашена сам неподобном да гајим наше и моје дете... Јер сам друге, рекли су  -  погрешне вере... И наш син је предат мужевљевој породици на васпитавање и старање...
Ненад се загледа у чашу, окрећући је између прстију. Шта рећи? Пред прошлошћу смо немоћни, као пред судбином. Или је у томе ствар: наша прошлост је наша права судбина?
- Кроз мене је све прохујало: сумње и неверице, страх и бес, очај и оно најтеже - очајање... И све се то сталожило у вене, у немоћ и узалудност, у неживот...
Испила је вотку спорим гутљајем:  - Да - рекла је замишљено. - Пут од Сарајева до Београда увек је био најдужи у мом животу...
- Мислим да те разумем - рече Ненад.
- Само ти се чини. Ни ја нисам разумела, до скора. Јер то је највећа тајна босанског рата.
Она се наже ка њему ставивши своју руку преко његове: - Али, теби ћу рећи...
Погледала је около - на њих нико није обраћао пажњу.  Она се поверљиво наже и шапну у његову најежену ушну шкољку: - Открићу ти тајну, ти си ми пријатељ: Сарајево, у ствари, не постоји! Постоје само Београд и Аустралија!
И лако га пољуби у ресицу уха, изазивајући талас топлине у њему. Затим се усправи, покретом главе забаци косу и загледа се у њега. Ненад је снажно стеже за руку и понови у себи поруку коју је управо чуо - није био сигуран да је разумео њен прави смисао. Испи вотку и загледа се у чашу: на њеном дну се златила кришка лимуна, блистава као наша друга, лепша и боља или бар подношљивија прошлост.
Изашли су; домаћица то није није ни приметила, али девојчица јесте: притрчала је да им отвори врата.
- Па, како ти је овде, селе?  -  упита је Ана.
Девојчица је погледа својим крупним, дечјим очима и слеже раменима.
-  Можеш ли?
Мала обори поглед. Ана отвори ташну, пажљиво извади малу пудријеру са цртежом Вучка, пређе дланом преко ње и гурну је девојчици у џеп на кецељи: - Узми ово. То је из Сарајева, знаш? Добила сам је када сам била најсрећнија. Нека теби Вучко донесе срећу.
Сишли су низ излизане степенице руку под руку, као стари љубавни пар који никакви догађаји ван њиховог заједништва не могу да раздвоје. Стара кућа је ћутала, нису се чули ни уобичајени звуци телевизијског програма; безгласна и затворена у себе сва је била окренута својој немој приватности. Кроз тканину Ненад је осећао Анину топлину, лактом јој је дотицао тело а у шкољци уха и свести још га је пекла врелина њеног даха и прожимало дубоко осећање њеног поверења. Био је повлашћен и једини, изабран у свој тој множини коју је живот расипао око њих.
Код последњих степеница стисак њене руке се појача, као грч. Ходник је био празан, бледи правоугаоник далеких врата враћао их је у сивило овог неизвесног дана. Гоњен инстинктом, Ненад застаде на последњој степеници, осетио је како Ана такође спремно застаје. Окрећући главу он се суочи са дубинама њених очију у којима се сажимала згасла светлост дана и нешто налик на... Ишчекивање? Поверење? Предавање? Наду? Страх пред спољним светом који се отварао пред њима? Све то, заједно?
Он је неспретно помилова по коси као да уклања побегли прамен. Ана жмирну, пратећи покретом главе опрезну нежност његовог длана, усне јој се мало отворише и он је пољуби, одмах чврсто и грчевито, као да ће тиме надокнадити сву празнину ишчекивања љубави.

Наставиће се…

Анђелковић Миливој

Нема коментара:

Постави коментар