петак, 11. април 2014.

5. АУСТРАЛИЈА ЈЕ НАША ДЕЖЕЛА



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN наставцима

URL K FoRuMi  J  html_L  URL K FoRuMi  J  html_L URL K FoRuMi  J  html_L  URL K FoRuMi  J 

_ dobro vece cargolux 794, ko ste vi gospodine? ja mu se predstavim punim imenom i poreklom, a on

Aleksandar Jovanovic (*.t-dialin.net) - Nocas sam preleteo preko moje Srbije. Dvadeset drugog aprila ujutru u 01:03 bio sam tacno iznad Mladenovca. Na visini od 33000 stopa. Ne mozes da zamislis kako je lepa moja Sumadija sa 10000m visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Nisa, prema Sofiji. Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noci toplinom koja moze moje srce da ugreje. Osecao sam se velicanstveno.


Frekvencija 123.775 .Rekao sam: “ Dobro vece vam zelim Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33000 stopa, kurs ka Beogradu.”
Kontrolor je bio zbunjen i nije znao sta da mi kaze. Ocekivao je strani avion koji se obraca na engleskom jeziku. Na njegovo iznenadjenje to je bio Srbin u Boeingu 747-400 koji prvi put u zivotu vidi svoju otadzbinu sa srpskoga neba. Kontrolor mi odgovara : “Dobro vece Cargolux 794, ko ste vi gospodine?” Ja mu se predstavim punim imenom i poreklom, a on kaze: “ Zelim ti zemljace da jos 30 godina letis uspesno iznad srpskog neba, ziv bio.”

Yu-Bgd (*.tin.it) - Ovo je nesto najlepse sto sam procitao, svaka cast majstore. Zelim ti da letis jos 300 godina! Pozdrav tebi i svim nasim letacima sirom sveta.

Екран је светлео новом светлошћу пуном поверења.

Nenad (*.EUnet.yu) - Prestize nas gravitacija istorije. Nova vremena vise ne racunaju na buducnost, ona je vec iza nas. Svetom ce zavladati vlasnici najmocnije mantre: PRA CIGMA NICNOG UM  A. Sta se stvarno dogodilo otkricemo godinama kasnije, u tamnom sjaju ravnodnevnica. Nista posebno: svet se ravnodusno  pomerio za poluokret, a Australija, Ontario i Popokatepetl su opet promenili mesta.

kcassocsgcchvczjkedjknibpii,

lctcpbbedjdodzctljloddznjdlje



Ха, ево га! Његов изгубљени текст у интернет-верзији, праћен дворедом хаотичних слова. Оних истих које, можда баш сада, полиција покушава да дешифрује. Недостајао је наслов и Ненад задовољно прекиде везу. 

Меке типке су потврдно одговарале на Ненадов додир, нечујне и податне. На светло-плавој подлози екрана слова су била као уклесана:  АУСТРАЛИЈА ЈЕ... Шта? НАША ДОМОВИНА?  Или иронично: АУСТРАЛИЈА, ИСТОЧНО ОД РИПЊА?  

 У Ненаду се покретала слутња о моћи наслова, о енергији која уздиже текст до наговештаја новог смисла. Узалудно је разгибао прсте изнад тастатуре, у њиховој лелујавој мрежи ништа се није закопрцало. Све је још лебдело у њему, нејасно и склиско, дотичући га меким титрајима. Као да га опипава мокрим перајима: ту си, ту сам, али мене ипак нема. Јер, заиста, како то изрећи: АУСТРАЛИЈА ЈЕ...

ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ!!! - заиграло је на екрану, а чаролија тражења потону у дубину.

- Хало - брзо је рекао у слушалицу и покушао да тај наговештај који му је измицао  улови за реп: - АУСТРАЛИЈА ЈЕ ОК?

- Јесте, Мишо - одговорио му је познати женски глас. - Како знаш?

Био је пригушен даљином. Као да се јавља из дубине, тамо где је управо потонуо тај склиски...

- Молим?

- Па то, како знаш да одлазим у Аустралију!?

Ево га, помислио је и у неверици запитао: - Где путујете?

- Не путујем, исељавам се, Мишо. И зато морам да те видим.

Било је то управо оно о чему је малочас мислио: Аустралија. Али у томе није било никакве заслуге судбине. Само случајност. Пребацио је слушалицу у другу руку и одједном разумео шта се догађа и да та жена сада верује да је најзад добила...

Чуо је зујање и неке друге пригушене гласове, људи су се налазили и разговарали а њој је сада требало објаснити да он није...

- Али ја нисам...

- Ех, Мишо, Мишо! Знаш ли да сам те једва добила?

Стајао је поред телефона са слушалицом у руци, затечен у туђој улози. Напољу је трајао још један нејасан  дан, магла је притискала окна. Расплинуте кугле уличне расвете лелујале су у магленој пари. Све остало више није постојало. Свет је био сасвим непрозиран.



А негде у том сивилу, поред једног истог оваквог апарата, упорно је чекала та жена притискајући слушалицу на уво да открије и најмањи шум. Могао је да чује њено узнемирено дисање, туђе спокојне гласове и нешто налик на далеку музику, тек понеки сетан тон загушен зујањем.

- Хало - рекао је и  в и д е о  као се нагло исправила забацујући косу да боље чује, руб њене меке сукње се повукао изнад колена а импулси су севнули кроз жице, све до њега, читави мегатони енергије.

- Хало, ко је то - поновио је стегнута грла.

- Ана, Мишо! Ја сам, Ана! Знала сам да ћу те ипак наћи!

Миша, помислио је. Миша? Ма, сви смо ми помало Мише! Да прихватим ту опсену? Па ако се он заиста јави... Могу да му пренесем поруку... Ех, тај Миша!

- Ти си! - рекао је. Чак је успео и да се изненади. - Одакле се јављаш?

Ево још једне фарсе коју је сам себи приредио.

- Ех, Мишо... Овде сам, у Београду. Још два - три дана!

- Хвала Богу - рекао је глатко. До сада је све добро ишло.

- Нисмо се дуго чули па...  Морам да те видим, Мишо! Чујем да и ти путујеш?

- Можда - рекао је. - Не знам.

- Отпутоваћеш - рекла је уверено. - И ја сам тако. Знала сам да одлазим, а  свима сам говорила: Не знам. Можда...

- Хм, хм - промумлао је Ненад. - Још ни сам...

- Покушај да не мислиш о томе - рекла је Ана. - Тамо, у Приштини, замишљала сам да сам већ отишла. Груне  граната, зајечи оно њихово "У-че-ка! У-че-ка!", а ја кажем себи:  када се ово смири, лепо ћу се истуширати па на Теразије. Код "Москве" на капућино. То ме је држало све време. Тај капућино код "Москве".

- Разумем - процедио је стегнута грла. Ово је постајало озбиљно. Он, који се увек трудио да сачува интиму других... И ко је тај  Миша? Ко је  Ана? И ко сам, сада, ја?

- Сада нас Мишо, има много таквих.

- Каквих то?

- Таквих, изгнаника. Сретнемо се повремено, разговарамо,  насмејемо, а одједном, усред разговора или смеха, схватиш - тај твој саговорник је већ отпутовао! Ту је, пред тобом, а већ је у Аустралији. Или некој таквој дежели.

Хеј, помислио је Ненад. Ево га. У само срце мете.

- Како си рекла? У Аустралији, у...

- Када се то догоди, увек је исто. Све су то неке наше дежеле.

- Аустралија је наша дежела - поновио је и то је изненађујуће тачно звучало.

- Морам да те видим, Миша! Толико имам да ти причам!

- Не знам да ли ћу моћи - рекао је опрезно. То је био тренутак кога се бојао. 

- Сутра, молим те. У четири. На старом месту.

Да, на старом месту. Шифра која све олакшава. Све је опет изгледало једноставно и лако. Живот се враћао у старе токове, само што је он...

- На које место мислиш - упитао је изненадивши себе и помислио: улазим у улогу, постајем  Миша Поповић.

- Па на Sidney pub, Мишо! На Sidney pub! Сећаш га се?




Знао је тај локал и његовог власника, повратника из - види то сад, молим те! - из Аустралије.  И више није морао да је лаже: - Сећам се, како да не.

- Сутра, Миша. Око четворке. Захвали се оном непријатном, оном што се стално јавља. Баш се радујем што ћу те опет видети!

- Да, сутра - рекао је и спустио слушалицу.

Било је лакше него што је мислио. Али шта сада? И откуд баш - Sidney pub!

Током Велике шетње- тромесечних грађанских протеста и демонстрација, у њему се окупљао широк круг његових познаника. Носила их је енергија сопственог гнева, бука и моћ масе, реторика и харизам вођа, жеља за бољим и другачијим. Та три месеца живели су у политици, од ње и за њу. Због правде, нове власти, дружења, личног достојанства. А када се заврше сви говори, звиждуци и протестне шетње улицама Београда, уморни, одлучни и срећни у свом новом обличју окупљали су се у Сиднеy пуб-у, да још једном потврде снагу заједничког отпора. Преко правде су истеривали политику, њихов ентузијазам је био део политичке игре вештих и моћних, али је то разумео тек касније.

Међутим, ни то накнадно сазнање није могло да уруши сећање на Sidney pub и Аустралијанца, власника паба са гитаром у руци и души. И сада је могао да отпевуши Лајлу и Wonderful Tonight Ерика Клептона, или Black Magic Woman и Европу Сантане, које је, тих вечери, безброј пута чуо од њега.




Уз импровизовану ритам-секцију звуци гитаре су стварали енергију која им је тада била толико потребна, моћ хармоније је постојала упркос свему и уз њихово трупкање ногама и лако певушење, у таласима се сливала у њих.

Недавно је поново свратио у паб и није нашао никог познатог. Чак ни власника. Девојка за шанком му је рекла да је Аустралијанац на рехабилитацији: уочи НАТО агресије је мобилисан, на Косову рањен, па сада...

Било је неке ироније у томе - вратити се чак из далеке Аустралије да би се овде, на Косову, оставила крв, здравље, илузије...

Попио је пиће у празном  кафићу. Плавичаста светлост се одбијала од металног шанка, ниске столице никлованих рамова кочиле су се у хладном и празном простору, као залеђене. Где су ишчилеле сви оне пароле скандиране током 1996. и одушевљење после великог преокрета 1997? Енергија Велике Шетње расула се у деобама, свађама и грабежу функција, локација и локала, нова осећајност створена у отпору према воденим топовима и замасима пендрека потрошила се у поделама звања, утицаја и профита. На подневним пријемима и вечерњим баловима старих и нових једноверника.

Шта треба учинити да се промени свет? Колико разочараних, несталих, обогаљених, погинулих, економски упропашћених, по свету расутих...? А до тада ће се прислушкивати разговори, упадати у станове и дешифровати сваки сумњиви, смислени или случајни текст...



Дај свима кол’ко можеш  - предложио је компјутер.

И не заборави…



И не заборави да останемо пријатељи, помислио је Ненад. Парафраза Бранкиног опроштајног писма. Стално се у сећањима враћао на неколико сцена које су претходиле растанку. Дезоријентисан и немоћан да се од њих одвоји, посматрао их је као филм у коме се исти кадрови непрекидно понављају. Тренутак када улази, са свитом пријатељица, бескрвна и прозирна после абортуса; последњи, незавршени љубавни однос и њене очи, оно што је тада, у тренутку, из близине полуседећег положаја, прочитао у њима; реченице које је тада рекла; изгужвана порука на столу и немоћ, и њена и његова, која је из тих неколико речи избијала. Сцене краја, поенте онога што се догађало. Али шта је био почетак, како се то развијало, то ни онда а ни сада није могао да сагледа. Осим једног: туђа истина их је раздвојила.

Видели су се поново када је он већ био у последњој фази: равнодушност. Натегнут, али ипак пријатељски разговор, опрезност узајамног обавештавања два стара пријатеља којима се, осим пријатељства, још понешто издогађало. Ништа лично, као да они, ни она а ни он, не постоје као самосталне личности са посебним, одвојеним животима, већ само у односу на своје старо пријатељство. Осим једне њене реченице: Сама сам и већ сам се навикла, није ми лоше.

Он није реаговао, као да је то још једна од пријатељских информација коју треба тако и примити. Или је нешто рекао, али то је исто значило: Ни мени није лоше.

Да, сви смо усрећени. Ускраћени, разбијени, више или мање празни и - усрећени. Ето, ником није лоше.

Растали су се без обећања и неког договора; њихове две спољашње приказе су се нашле једна наспрам друге, а они су остали да чуче и чекају негде унутра, пре збуњени него равнодушни, још увек повређени и удаљени једно од другог.

Када је поново ушао у стан, по коме су вукле само његове разбацане ствари, осетио је неку врсту туге и олакшања. Ето, и то се догодило. А од оне њене три реченице са изгужване сиктер-цедуље, од свега је остао само знак питања на крају.



и не заборави на мене! – подсетио га је компјутер.



Вратио је текст на почетак и укуцао АУСТРАЛИЈА ЈЕ НАША ДЕЖЕЛА. Био је то прави наслов.

Сетио се како је инспектор загледао онај лист и насмејао се - ниједан његов текст неће имати пажљивије читаоце! Кад прођу сви ови дани и године, да, то је једино извесно, кад прођу и ови дани, од свега ће остати само прича о тајанственом тексту коме је лично полицијски службеник дао онај шармантан наслов: Легенда о Обећаној земљи.

Укључио је Еxплорер  и плави свет Интернета је растворио своје шарене двери.



KOLIKO BEOGRAD IMA ŽIVOTA?

 URL K OTVORENA KNJIGA J Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost html L  URL K OTVORENA KNJIGA

_ Neduznost je poziv na linc a postenje poziv da te pokradu; iskrenost je retka pojava. _ Neduznost je poziv 

M. (*.uu.net) - Stare znance srecem po aerodromima, pominjem u usputnim razgovorima: ‘znas Zokija, pa on je u Amsterdamu, OK mu je, ima gajbu i kintu da prezivi”…“A Sasa je ovde vec neko vreme, ne mogu da verujem, jebi ga kako je svet mali …”
Tragove starog zivota vucem po papiricima sa telefonskim brojevima koje su mi beogradski prijatelji dali, da se javim ovom ili onom ko je iole blizu tacke globusa na kojoj trenutno boravim. Da prezvacemo sta se zbiva sa starim poznanicima, da posaljemo nesto svojima kada neko putuje... Vazi, sve moze, ‘ocu samo detaljan raport sta se desava u Beogradu.


Bivssi (*.net.dn) - MRTAV JE BEOGRAD, PRIJATELJU, by Mihajlo Acimovic:
Mrtav je Beograd, prijatelju, / srce vise nema, ako ga je ikada i imao.
Kalemegdan je komercijalizovan preko svake mere, / komercijalizovan je Knez, do bola,
jarke su boje helanki sponzorusa i odvratno su ukombinovane,
a jos gore izgledaju tipovi sa kojima se druze...
Neduznost je poziv na linc a postenje poziv da te pokradu; /iskrenost je retka pojava.

Pjesnik L. (142.169.*) - ZIV JE BEOGRAD, PRIJATELJU, by Radivoje Stanivuk:
Ziv je Beograd prijatelju,
mada bolno tuce njegovo lipovo srce, pod kestenovima,
ziv je Kalemegdan i Knez Mihailova,
zive su boje haljina neznih i blagih (za neke vulgarnih) primadona,
zive su male nimfete, golih pupaka u tankim shorcevima,
na glatkim i dugim pobednickim nogama
jer ljubav ce pobediti i strah i rat,
na dugim rukama doneti Dete cija nas dobrota i neduznost stiti,
jer ljubav ce zavladati svetom na kraju,
pobednicka i pravicna
AlŽ*acŽ (*.home.com) – "Jasna i Darko su imali "srece". Dobili su green card na lutriji i otisli za Ameriku. Zbog svoje struke od svih mojih prijatelja najlosije su se snasli, rade u nekoj tekstilnoj fabrici, vrlo su depresivni, imaju ceste i jake napade nostalgije, pakuju svake veceri kofere za povratak kuci, a onda ujutru sednu u kola i odu u svoju fabriku, druze se uglavnom sa Portorikancima i ostalim marginalizovanim grupama i razvijaju cudnu teoriju kako su Portorikanci u sustini vrlo slicni Srbima..."

Profesor Gale (*.telus.net) - Oko 19 h ispred Gradske skupstine i po Pionirskom parku skupilo se oko 20.000 ljudi i jos su dolazili. Onda je poceo miting i kukumavcenje lidera kako treba da budemo mirni i da je ovo nenasilan protest...Koji foliranti!!!
Mi smo se skupili kod Londona, uglavnom navijaci.  Mnogo vise ljudi nego juce nosilo je marame i maske preko lica jer se zna da sve snimaju kamerama. Onda su nam se pridruzili mnogi sa onog smornog protesta jer su videli da se ovde desava nesto mnogo interesantnije i bitnije...

M. (*.uu.net) -  Posle duzeg izbivanja, Beograd gledam u grcu, zeleci da pronadjem tragove stare atmosfere. Grad cine ljudi, moji su rasuti na sve strane, ali predah pre novih lutanja cini da Beograd i dalje jeste focus. Uz malo truda smesim se na obilje mobilnih koji se koriste za zabavu. Slikam avetinjski CK I Knez Milosevu, vise da sebe uverim, da se ovde “desilo” bombardovanje. O tome malo ko da ista kaze: jos jedna u nizu muka, ni tragicnija ni posebnija od brojnih predjasnjih koje su se navalile na ove prostore.

Predrag (212.200.*) - Momci u sakoima jarkih boja na ulazima, pored auta ili za susednim stolom, uvek korak ispred. Kao baloni na decijim zabavama.
Posle svih sverceraja i preprodaja deviza, video piraterije i nabudzenih kioska za hranu, posle svih veza sa raznim strankama kojima se treba prikloniti za ulaz u biznis, za kafic ili sprat propale drzavne firme, stice se strah i momci, kerber cuvari, baloni iznad otetog obilja jer neki novi prelaze isti put u igri bez pravila i grabezu koji uvek drugi cine.
Kad baloni pocnu da pucaju zabavi je kraj.


Bivssi (*.net.dn) - Mrtav je Beograd, prijatelju, crknut i zombilendiziran,
mada ga slave "lokal-patrioti", mada pricaju da mu je ostalo nesto duha
i prave lose rime sa dobrim namerama.
Mrtva je reka pored koje sam toliko puta prolazio,
mrtve ribe i prazni kanisteri motornog ulja,
neprozirna voda ekoloske katastrofe
i poneki les, nadjen na obali.

Pjesnik L. (142.169.*) - Ziv je Beograd prijatelju, ziv i zilav,
mada mu prete bombama i suzama,
NATO-m i GAT-om i "Velikim Bratom"
ziva je reka iz koje su snova u ovom veku gledale
zgrcene, prazne oci batinanih, koje je donela struja,
onih sto behu, zajedno sa svojom nadom,
u recne valove potopljeni
da ziv Beograd svojim mrtvim ocima vide.

Profesor Gale (*.telus.net) - Prvo smo se pola sata prozivali na rastojanju od 100 metara. Onda smo krenuli i blokirali saobracaj u Kneza Milosa. E, to im se vec nije svidelo! Povukli su se i formirali kordon sa svim onim stitovima i sranjima. Za to vreme smo isprevrtali sve kontejnere, napravili barikade od zardinjera i napalili se da ih gadjamo flasama i kamenjem. Oni su nam uzvratili istom merom, pa je krenulo dobacivanje. Kontejneri su opet zapaljeni i ponovila se scena sveopsteg haosa od juce.

Broken English (*.aol.com) - Destrukcija je samo drugo lice konstrukcije, ali je mnogo izazovnija.
Nikada nisi siguran dokle ces da rasturas ono sto je drugi gradio. U novom milenijumu, mi smo pretece buducih graditelja.

Наставиће се, ако буде читалаца…


Анђелковић Миливој


Нема коментара:

Постави коментар