субота, 29. март 2014.

11. ЖИВОТ ОД СТАКЛА



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА на http://osmehvizantije.blogspot.com  и на http://www.amika.rs

Из собе иза шанка појавио се Аустралијанац а осмех препознавања зарио му је са лица. Без устручавања је сео поред Ненада: - Дуго се нисмо видели! - и Ненад се са радошћу сети вечери које су овде проводили слушајући његово свирање.
- Ох, да само знаш како Аустралијанац свира гитару! - убаци брзо Ненад. - Ово је Ана. А ово је мој пријатељ, Ерик Клептон.
- Некад било -рекао је Аустралијанац одрешито. - Са тим је готово.
- Аустралијанац? - упита Ана.
- Био сам у Аустралији. И вратио се. Риђи каже да некога тражите?
- Мишу. Треба да питамо Једноруког.
- Да, да, мене. Сада ме тако зову.
 Ненад  га изненађено погледа:  једна рука му је лежала на столу, другом је управо показивао по сали.
-А за вас увек има места у овом локалу!
Зашто Једноруки? - упитао се Ненад. И то је нешто налик на ону причу о Павловој смрти - трагедија има много више у нашим страховима него у животу.
Осетио је Анин додир, као да жели да га подсети на своје присуство.  Дуж целе његове бутине ширио се осећај топлине и он заштитнички додирну њену руку. Одговорио му је мек и топао стисак али се зато њена нога одвоји од његове.
- Госпођа и господин желе? - упита Аустралијанац, уз пријатељски осмех.- Вотку?
Ана климну главом: -Са лимуном, без  леда.
Ненад  показа два прста као да неком прети тим знаком победе: два пута.
Ресторан се нагло празнио - људи су  одлазили у ноћ која се згушњавала иза шарених излога. Риђи се више нигде није могао видети, његови пратиоци су отишли, тек понеки сто је остао заузет. Акција је почела, помислио је Ненад.
- Шта се то спрема? -упитао је.
Аустралијанац погледа Ненада, прихвати донете чаше и примаче им пепељару: -Покушавамо да се организујемо. Треба нам још мало времена. А онда ће се тамо - и он показа у правцу града – најзад, нешто догодити!
- Разочараће се. Сви нешто хоће, али различито.
- Чуо си на ТВ: не ваља народ! - Аустралијанац је био озбиљан.- Воли сјај и удобност, успех и моћ. А посебно  -  победнике.
- Воли и правду, а странке власт. Опет ће бити узалудне галаме, ходања и звиждања. 
- Тресеш, док лети прашина… - Аустралијанац одмахну главом. - Бојим се да сада почињу хапшења. Овде нису долазили, али никад се не зна…
Ненада ошину талас сумње: да не мисли да сам и ја "марсовац"? Загледа се у Аустралијанца али његове очи, осим осмеха пуног присности, нису ништа откривале.
- Нисам видео Мишу неколико дана - Аустралијанац се загледа у Ану.
- Знате ли где је? - упита Ана. - Овде сам још дан-два.
Он слеже раменима: - Негде у граду. Можда у стану.
Ана му се унесе у лице: - Прекосутра летим, тамо.
Она неодређено одмахну руком и удахну ваздух: - Тамо одакле сте ви дошли. Како је у Аустралији?
Аустралијанац се трже као да је открила неку његову тајну.
- У Аустралији?
Завали се у столици и осмехну: - Добро је. Ко се навикне - чак врло добро. Тамо сам сањао Југу... А овде, овде сањам Аустралију.
Он се окрете према Ани и сада су седели унети један другом у лице, посвећени у исту, заједничку тајну. Ненад се осети нелагодно: као да не постојим, помислио је. Мене, овде, више нема.
- Тамо сунце дуби теме - причао је  шанкер зането. - Ветар дува кроз уши. А на обали је меки сјај вечног пролећа и ваздух од соли. Перда пуца на ветру, а океан грува, таласи се распршују у капљице и фајтују свет.
- БРУУУМ! - одјекне, па неколико мањих брууум! - док ухвати замах. А онда опет оно велико БРУУУМ! Цео свет се диже и спушта. То, тамо, сам Бог дише!
Он руком пређе преко лица као да нешто брише и док је искретао шаку на његовим прстима одблесну светлост, као на стаклу. Светло ружичасти и благо савијени били су глатки, без иједне длачице и кроз Ненада прођоше ледени трнци. Прсти од пластике, схватио је, средњи, домали и мали, трилинг живих прстију замењених вештачким.  Зато га сада зову Једноруки, сетио се. Погледао је Ану и по њеним проширеним зеницама знао је да је и она то приметила.
А гитара, сетио се. Где су сада Лајла и Wanderful Tonight, Black Magic Woman и Европа?  Сва она енергија и моћ хармоније нису били довољни да се сачувају та три прста. И све оне године уложене у чаролију жица такође су откинуте и разнете негде по Косову.
- Тражио сам те пре десетак дана. Био си на рехабилитацији - рекао је Ненад стегнута грла.
- Због руке - и он кврцну прсте леве руке о сто - чуо се туп звук: - Добро су урадили, зар не? Једва да се примећује.
- Баш добро - одговори Ненад неубедљиво. - Као да су прави.
- Осећао сам се обележеним - рече Аустралијанац. Чинило се да се правда: - Сада је боље, не види се на први поглед.
- Одлично су их направили – и Ненаду се стеже грч у грлу.
- Тако вам је то кад се носталгија помеша са родољубљем. Три дуге, тешке недеље.
Он одмахну главом као да сам не верује да се то заиста догодило: - Толико ми је требало да схватим да то није мој рат. Ми смо пуцали, слали гранате и трпели топовске ударе, страдали од мина, снајпериста, ракета и авио-бомби, а они су остваривали крупан и ситан шићар, водили политику и бринули о својој власти и профитирањима. И таман сам то схватио - Аустралијанац се безгласно насмеја
 - и одлучио да се негде склоним, побегнем, да нестанем како знам и умем, кад долете гелер из распрснуте авионске бомбе и, као великим жилетом... Само је бризнула крв, а моја три прста су се грчила у трави, бела и чиста, као да су тек изникла из земље. Могло је у главу или груди, рекли су ми. Ти баш имаш среће, јеси батлија!

Аустралијанац из џепа извуче украшену металну кутију, налик на табакеру и пружи је Ненаду: - Отвори је. Ово се не виђа сваког дана.
Ненад притисну бравицу и поклопац поче да се диже уз звуке старе, популарне песмице. Гитара, препознао је и трнци му прођоше низ леђа: Que serra, serra, то не знамо ти и ја - свирала је кутијица док се поклопац лагано и свечано подизао. Унутра, на сјајно-плавој плишаној подлози, уливени у стакло као сувенир-ракчићи, белели су се смањени људски прсти, осушени и смежурани,  благо савијени у грчу своје смрти, са великим, блиставо ружичастим ноктима.
Осетио је како Анина рука грчевито стеже његову и он лагано затвори поклопац. Музичке пратње овог пута није било.
- Три прста - рече шанкер. - По један за сваку недељу мог ратовања. Сада су двадесет месеци млађи од мене, а изгледају као да су у том стаклу већ деценијама. Прави сувенир на прошли рат.
- Жао ми је - рече Ненад непотребно. Али шта друго рећи, помислио је, шта се каже када се изражава жаљење за изгубљеним деловима људског тела? Исто као и за човеком?
- Ниси имао среће…
- Нисам имао ову памет - рече шанкер. – У рату губе све три стране…
Ресторан је био безмало празан, на столу пред њима је стајала метална кутија са својим опомињућим садржајем. Шанкер врати кутију у xеп, ослушну нешто што је само он чуо и извуче мобилни из појаса. Мала справа је вибрирала у његовој руци, црвени сигнал је узбудљиво треперио. Он притисну дугме и понови гласно поруку: - Сава је потекла узбрдо. Косовска је 29. новембар.
Загледа се у Ненада: - Кад до сада није дошао...
Лупкао је пластичним прстима по столу и Ненад осети да се јежи од тог једноличног, потмулог звука.
- Одвешће вас Катица, то је најбоље - одлучи Аустралијанац најзад.
Ана се трже. Катица? У Мишин тајни стан? Црте лица јој отврднуше, њена роматичарска слика пријатеља-љубавника се рушила.
- Преселио се у једну од наших канцеларија. Тамо је, или ће се појавити. У стану га траже. Полиција, али и још неки... Катице, молим те!- повика Аустралијанац кроз полупразан локал.
Из просторије иза шанка појави се велика, сиво-плава беретка на црвеној коси а златни зуби бљеснуше. Прилазила им је четврта грација из хотелског ресторана широко се осмехујући, са искеженим пекинезером испод мишке.

Наставиће се...
Миливој Анђелковић


четвртак, 27. март 2014.

12. ТРИ ПАРИСКЕ ЛЕКЦИЈЕ

БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА на http://osmehvizantije.blogspot.com  и на http://www.amika.rs

- Близу је, зачас ћемо - обећала је Катица. Корачала је крупним корацима, баш мушки. Два-три пута критички је осмотрила Ану и Ненада и није изгледала задовољна оним што је видела.
- Најзад у Београду - проговори Ана.
- Није ово Београд - побунио се Ненад. - Превише полиције, премало људи. Чула си малочас: Сава тече узбрдо! То није само шифра. То је метафора за садашњи Београд.
- Овде сам рођена - примети Катица - али сам живела у Паризу. Волим Београд онда када из њега могу да одем чим ми се смучи.
- Значи да ти је лепо чим си још увек овде.
- Значи да се из Београда тешко излази. Затворили су нас, брајко, капираш?
Псић је каскао уз њену ногу, ревносно њушкајући сваку избочину и угао. Ноћ је већ поодмакла, радње су биле затворене, светлости пригушене и далеке. На раскрсници се љуљала слабашна сијалица а асфалт се сребрио на месечини.
Катица се повремено освртала, Ненад је приметио како на сваком углу застаје  да погледом "сними" улицу.
- Још једна београдска тројка - проговори он, показујући руком на њих.
- Упадљива тројка - одсече Катица. - Ја, још некако, али вас двоје! Баш сте, онако, класични!
И то да каже она, са том црвеном косом и огромном беретком, као спљоштеном и испраном крпом!
- Шта то нама фали?- побуни се Ненад.
Катица се не обазре на његове речи: - То је прва лекција коју сам научила у Паризу. Мораш бити помодан, чак и екстравагантан, онда си део гомиле. Ево ти, цуро - и она застаде и ухвати Ану за браду окрећући јој лице ка себи - ти би могла да сплетеш ту косу. Привлачи пажњу, а тај сјај - и она провуче руку кроз Анину косу као да је милује - тај сјај није за свакога. Пунђа би ти добро стајала, имаш врат као да ти је Модиљани тата!
Види ти Катицу, помисли Ненад. Шта она све зна!
Иза угла се појави тамни аутомобил, сливен са мраком. Милео је дуж плочника.
- Наставите- просикта Катица - стићи ћу вас.
И застаде у сенци зграде, стопљена са сивилом зидова, а псић остаде поред ње.
Аутомобил прође поред Ненада и Ане и нестаде иза угла, а Катица је већ била уз  њих; позади је дахтало псетанце грабећи својим малим ногама.
- Кога то траже? - упита Ана. - Није ваљда нас?
- Светог Петра! Траже неког, па не морају да нађу баш мене!
Ана се загледа у Катицу и неколико тренутака су се одмеравале погледима.
- Друга париска лекција - настави Катица. - Научи да не питаш. Ствари су такве какве јесу. Ако почнеш да их разматраш, страдаћеш пре него што схватиш шта ти се догађа. 
Псић закевта и Катица се хитро обазре. Улица је била празна.
- Шта је Стевка? - упита она.- Нешто слутиш?
Поведе их улево, у сенку мрачних и закључаних београдских зграда. Корачали су брзо, тако да их је псић једва стизао на својим кратким ногама.
- Биле две сестре - проговори Катица тихим гласом, као да прича неку тајанствену бајку. - Звале се Стевка и Милица. Посвађале се до крви због истог момка. Милица се удала за њега и одвела га у Француску да тамо живе, што даље од сестре Стевке. Никада више нису проговориле ни реч. Шта је то: љубав према момку или мржња према сестри маскирана у љубав?
- Љубав - одговори Ана.
- Мржња - изрече Ненад.
Катица се грлено засмеја, а псић тихо закевта. Иза угла се, попут зле мисли, појави тамни аутомобил.  Катица пожури, а ауто успори поред њих, милећи у ритму корака. Ненад одједном осети сав умор у ногама, панику у глави, наговештај муке у стомаку. Ана се припи уз њега.
- Ходајте, јарани, ходајте - прошапта Катица меким гласом.- Није то то.
Псић арлаукну као да му је неко стао на реп, сва врата се отворише и из кола излетеше тројица онижих момака у црном, четврти је био  висок и просед, руменог лица и у полумраку.
- Доведите га - нареди одсечно.- Дај га овамо!
И три црне сенке полетеше на њих.
То мене траже, севну Ненаду кроз главу. Одгурну Ану и окрете се, да их бар дочека лицем у лице. Катица је одскочила устрану; она бежи, помисли Ненад и потрча низ улицу, чуо је кораке за собом а сав умор и неизвесност тог дана слегли су му се у ноге; ово не може да ми се догоди, не, ово не може...
Нагло скрену ка осветљеном пролазу између зграда; зечја тактика али кораци се више нису чули; Ана је трчала упоредо са њим и Ненад се окрете.
Момак у црном је заостао, као да чека нову наредбу. Ана је дрхтала поред зида, и на одстојању од неколико метара осећао је страх који се ширио из ње.
Псић је скичао негде близу, чуле су се псовке и он виде Катицу како се окреће око себе у карате стилу, подигнуте ноге;
 један од нападача се сручи као да му је неко извукао  плочник испод ногу. Момак испред Ненада рашири руке и полете ка Ани; ауто са руменим лицем за воланом померао се ка њима.
Ненад покрену своје тешке ноге, видео је како се Ана отима, мафијаш је граби  и окреће испред себе савијајући је уназад, руке су јој биле укљештене.
- Поломићу је- просикта он Ненаду.
Ана јекну и Ненад застаде. Трећи нападач шутну псића и одлучно пође ка Катици. У шаци му бљесну дугачко и широко јатаган-сечиво.
Катица стрже са главе своју велику беретку, на светлости заискри њена црвена коса. Завуче руку у капу, из њеног обода излете исавијана, испреплетана жица, налик на бич, исправи се и засикта - црна змија за црног момка. Ударац га пропе, он јекну, ухвати се за грло и сроза на колена, гвоздени бич са куглицама на крајевима запева опет, куглице су се сударале у лету звонећи као десетине сребрних прапораца и ошинуле га преко очију; урликнуо је и пао на страну.
Други мафијаш истури Ану као штит и повуче је ка коловозу. Ненад закорачи, момак сави Ану уназад, и он застаде. Катица црвене косе са својим певајућим бичем се приближавала, ауто се кретао ка њима и Ана покуша да свог чувара удари ногом и да се сроза доле. Његове снажне шаке је усправише, колено му је било на њеној кичми; још један покрет и он ће је поломити.
- Ненаде! - јекну Ана.
И Ненад полете, зграби црног за раме, ударац песнице по грлу пресече му дах; Аном је већ била ван његовог домашаја.
Тако мало је недостајало, помислио је Ненад. Тако мало. И то мало, то је увек оно што је недостижно...
Арлаучућа лоптица пролете поред њега и заплете се између Ане и њеног отмичара. Момак ударцем ноге одбаци псића у страну; тада бич фијукну, куглице засикташе а сребрни прапорци одсвираше своју кратку песмицу и обмоташе се око испружене ноге, кидајући тканину и месо. Повик, неравнотежа. Ана отрже једну руку, са друге се исцепа рукав и Катица је већ била поред ње, бич је кратко засиктао, куглице још једном зазвонише и већ су обе бежале, кроз пролаз, па у суседну улицу, док се Ненад ошамућене главе батргао за њима. Иза угла се појави празан такси, осветљен као новогодишња јелка 
и они улетеше у њега.
- Где иду госпођице? - упита таксиста Ненада.
- Иду у пичку материну, па лево - одбруси Катица. -  Вози, прва лево, друга лево, друга десно, друга лево!
- Молим?- упита таксиста.- Неко вас јури?
- Крени!- дрекну Катица.- Хоћеш да те шутнем напоље?
Њене руке су биле на таксистиним раменима и ауто појури: - Прва лево, друга лево, друга десно...- преслишавао се таксиста.
- Е, тако, момче! Видиш да знаш!- похвали га Катица.
Ана је дрхтала, њена рука помилова Ненада по лицу и грудима као да се уверава да је заиста ту.
- Ненаде - јекну она. - Шта се то догађа?
- Догађа? - проговори Катица као да се буди.- Шта се догађа? Ти опет питаш шта се...
Она се загледа у Ану: - У таксију смо, знаш. Знаш ли да смо у таксију? Ето, то се догађа. Ти си исцепала хаљину, ја сам изгубила беретку. А Милица-Стевка више није са нама.
Милица, Стевка, помисли Ненад. Две сестре које су се посвађале око једног момка? Што њих сада помиње? Или су њих две, Ана и Катица, као, сестре, а ја сам тај момак, што је... ма, немогуће! Једва смо побегли од оних криминалаца,  захваљујући Катици, па сада...  Њу су ловили, не мене, схвати Ненад одједном. Загледа се у Катицу чија се кратка црвена коса преливала на светлости, као да мења боје. Грубо, готово мушко лице и сетне очи; пуне, женске усне; способна и за љубав и за мржњу, па шта надвлада. Или то, код ње, иде заједно?
- Лево, нагази! Десно, хајд’ сад, немо’  да си мртвосан! Лево, брже, да те ја...- командовала је Катица таксисти.
У уличицама Дорћола изађоше, проверавајући да их ипак нису пратили. 
Катица пронаће  други такси и Ненад се опусти у меком седишту - овако, у Анином загрљају, са њеном косом "чији сјај није за свакога" која га је шашољила по образу и врату, а под моћном Катичином заштитом, могао је да се возика целе ноћи.
- Псић - трже се Ана. - Жао ми је псића.
- Снаћи ће се она - рече Катица тврдо. - Ко јој је крив што је подгојена и има кратке ноге. Нагари мало- подвикну таксисти.- Ноћас треба и да се дремне!
И затим, без било-каквог прелаза, настави утишаног гласа: - Милица, она у Француској, сваком свом кучету даје исто, сестрино име: Стевка, шени мало! Пуци га, Стевка! Стевка, смрдљушо једна!
- Ха, ха, ха! - засмеја се таксиста.- Каква прича! Свашта сам чуо али ово...
- Зачепи, момак!- одсече Катица.-То није прича, већ истина. И није за твоје уши!
- Извин’те- рече таксиста и радознало се загледа у Катицу.
- Гледај где возиш да ти ја не направим још једно око посред лица!- па настави утишаног гласа: - Друга сестра, Стевка, моја мајка, живи овде у Београду. Не подноси псе, али стално држи по једног пекинезера да би могла да му подвикне: - Милице, џукело једна! Милице, курво и курвештијо женска! Милице, она твоја смрдљива ти вири из очију!
Таксиста се зацрвени, напумпаних образа, клатио је главом, па прсну у смех.
Катица се трже и подиже руку, Ненад је у магновењу зграби за зглавак: - Немој- рекао је.- Немој, молим те!
- Еј ти - Катица се окрете Ненаду.- Ти си, знаш, још мали за мене.
- Извин’те - проговори таксиста- али ето, нисам могао да се уздржим.
Катица га мрко погледа и спусти руку: - Када сам у Паризу, оно тамошње куче, Стевку, зовем Милица. Овдашња Милица је за мене Стевка...
- А тетка и мајка?- упита Ана.- Шта оне кажу?
- Једна ме не воли.
- А друга?
- Друга ме не подноси. Не може да ме види.
- Синдром Милице. Осећа се кривом - убаци Ненад.
Катица се окрете и загледа му се у очи, њени зуби бљеснуше: - Мислиш? Па, добро мислиш. Бар то.
Ненад погледа Ану, глава јој је била на његовом рамену, груди су јој се равномерно дизале и спуштале, у ритму дубоког дисања. Зато што је у мом наручју, понада се он. Врат га је пекао, испод образа напипа оток који је пулсирао. Како ли ће ово изгледати за који сат? Црно, модро, набрекло? Кроз прозор  угледа улицу, исту као она у којој су их вечерас напали, чак је и пролаз између зграда био ту. Зажмури: привиђа ми се улица, Анино дисање, Катичини испитивачки погледи...
- Ено је! - узвикну Катица.- Стани!
Такси укочи у месту. На средини плочника мали пекинезер је скакутао на три ноге, окружен групом мангупчића који су га дражили; лајао је и покушавао да зарежи. И стално, као везан неким невидљивим ланцем, описивао исти круг не дозвољавајући никоме да ту приђе.
Катица растера момчиће и док је псић лудовао од среће, са плочника подиже то што је пекинезер тако упорно бранио: њену велику, избледелу и стару, а тако моћну беретку.
У таксију, псић радосно оњуши Ану - препознао је, помисли Ненад. Он пружи руку да погледа ту чаробну беретку, то станиште змија и сребрних прапораца, али пекинезер показа зубе и зарежа. Као Катица, помисли Ненад: наш јеси, али ниси толико наш да наше не буде само за нас.
- Стевка!- рече Ана псићу.-  Стевка моја београдска!
Стевка Београдска је радосно лизну по носу.
- Браво, Ана! - Катица показа све своје зубе, а златни бљеснуше као змијске очи.- Већ знаш трећу лекцију: око за око, зуб за зуб!
Затим је таксиста возио цик-цак по улицама београдским, пратећи одсечне Катичине наредбе. Два пута су чекали иза угла - да ли ће се неко појавити, а онда се такси непогрешиво зауставио испред Ненадовог стана.
- Како знаш моју адресу?- запрепастио се Ненад.
Катица се осмехну: - У истом смо тиму, зар не? Није лоше да знам...
Ана се узврпољи: - Неко је у улазу!
Заиста, једна висока силуета је чекала у полумраку.
- Ненадов пријатељ. Онај што долази касно ноћу - Катица је све знала.
Ненад се не помери, Ана је остала заваљена и  опуштена у његовом загрљају.
Катица се осмехну, оба златна зуба бљеснуше: - Децо, видећете се сутра. Не сме се сувише изазивати судбина!
- Данас је сутра- проговори Ненад, али та велика парола из бивших времена поново празно одјекну.
Катица отвори његова врата, Ана га без речи пољуби у образ стискајући му руку и Ненад изађе, ошамућене главе и узбуњених чула, а такси одјури и нестаде иза угла.

КАМЕНЧИЋ КОЈИ НЕДОСТАЈЕ

- Види, види - церио се Пеђа.- Господина женске развозе таксијем! Ниси ни понудио да ме упознаш! А била је прилика: њих две и нас двојица!
- Па, могао сам да те упознам са таксистом.
- Зато тебе нема цео дан! А ја те тражим около и мислим: пријатељ ми је у невољама, где сада да га нађем?
- Више нисам - одговори Ненад.  -  А било је густо!
- Јеси, још како јеси. Само што то не знаш.
Ушли су у Ненадов стан и на светлости Пеђи застадоше речи на уснама: - Хеј, како то изгледаш!  Па ти си заиста имао бурно вече!
- И? Како изгледам?
- Као Индијанац са грешком! Образ црвен од кармина, брада шарена од маскаре... А види тек ово на врату! Масница оволика! Каква страсна женска! Замало да те придави!
- То је од мафијаша. Улетели смо у сачекушу.
- Зар су они накарминисани?
- Ма, говорим ти о масници. Уморан сам, није ми до зезања.
- Који мафијаши, побогу!
- Обични, београдски.
- Види, види... Мало ти је полиција, него сада и мафија.
Ненад се трже: - Долазили су?
- Још нису. Али ако сада дођу, биће ти сигурније код тих што деле пољупце и маснице. Види ово!
На папиру су била два реда слова:
kcassocsgcchvczjkedjknibpii

lctcpbbedjdodzctljloddznjdlje
Ненад се загледа у Пеђу, но из његових очију није могао ништа да прочита: -Откуд ти ово?
- Понешто урадим за Euromagnum comerce. Онда када ме ангажују. Па, ангажовали су ме за ово.
- Euromagnum comerce?- и Ненад се сети трећег спрата, хладне светлости као у фрижидеру и момка под будним оком камере.
- Тражили су да ово дешифрујем.
- Е, да знаш: тај твој Euromagnum comerce ради за полицију.
- Можда. Многи то данас раде. Ја се бавим својим послом.
- Сигуран си? Откуд ти, онда, идеја да ово има неке везе са мном?
- Ово је шифровано, знаш?
- Ма, хајде, молим те. А на крају пише: укуцао Ненад у тренутку инспирације и сарадње са страним силама.
Пеђа слеже раменима: - Слушај, није за зезање. Пропустио сам овај хаос од слова кроз програме за дешифровање. Ништа. Онда сам направио нови: ако је свако слово померено у оквиру потпуног, затвореног система, који број ће бити основ?
- Немам појма. Три. Или пет, на пример.
- Немаш појма, заиста. Седам, друже мој. Седам, наравно. Увек седам ако програмер држи до себе. Они већ узнети собом иду одмах на дванаест, на број васељене...
- Ништа ја тебе не разумем.
- Како не разумеш? Седам је симбол стварања. Седмог дана се Господ одмарао после стварања света и уживао у делу своме. Три је симбол неба, плус четири- које означава земљу, једнако је седам. Свеукупност и синтеза. Знак потпуног савршенства.
- И све то си прочитао у ових двадесетак слова?
- Прочитао је компјутер, по мојим упутствима. Тога само човек може да се досети, а само компјутер то може да открије. Он има оно што нама недостаје: довршеност и спокојство генија.
- Иди кући и пољуби тог твог генија у Ентер. И запали кандилце испод њега.
- Како не разумеш, побогу? А тако је једноставно! Слову које се шифрује додаје се седам места плус једно, по азбуци, и то новодобијено слово се уписује. Следеће је седам плус два, па плус три...
- И шта добијеш?
- Ево, овај текст.
- Е,  сада си ми баш лепо објаснио. Све се зна осим да ли тај текст нешто значи и шта, и како гласи изворна порука. 
- Зна се. Зато сам и дотрчао до тебе. Ти витлаш женске по Београду док ја, већ сатима, обигравам око твоје куће.
- Да, да. Овде је већ подуже станица за оне који све знају, али не знају шта ће са собом.
- Слушај, немој да си непријатан. Дошао сам због тебе. Јер, види, када првом слову одузмеш шифрантске додатке, оно седам плус један, добијеш Г, следећем седам плус два, добијеш О, плус три - С... Па тај текст гласи:
Господе мој, зеленооки мој Боже

Док не потроши ватру и време...
- Молим?- освестио се Ненад. Било је то превише за његову моћ концентрације и прилагођавања догађајима тог дана.
- То ти је познато, зар не?
- Али то ми је неко он лине...
- Баш лепо - Пеђа се победоносно осмехивао:- Кад дођу, ти то лепо објасни полицији. Знаш, они ће то разумети, сви су он лине и од финеса...
- Па шта? То је обична песмица.
- То је шифрован текст, друже мој! Лозинка добијена из иностранства! Сада већ кружи по Србији и ван ње. А извор му је у твом компјутеру. Па ти објасни шта он значи, ко је зеленооки Бог, зашто је шифрован, од кога и за кога... Још када то повежу са Мишом и оном згодном што је водаш по Београду, па са овом новом, црвенокосом, па са твојим сусретима прве врсте са мафијашима београдским и ко зна којим...
- Довољно је! - подвикну Ненад.- Заћути већ једном, молим те!
Дан је добијао мрачну завршницу. Онда када се потрага за Мишом приводила неком крају а његов однос са Аном добијао смисао, ево ти мафије, па полиције, па... Шифра постоји, и Миша очигледно постоји, Ана је ту, мафија га је већ обележила, па када онај инспектор све то лепо повеже...
- Шта се то догађа?- упита Пеђа.- И како си у то улетео?
- Ето, сад и ти! Кажем ти да су ми то, он лине...
Пеђа се тако насмејао да се Ненад одлучи и исприча му о Аниним позивима и посети полиције, сусрету са Аном и заједничкој потрази за Мишом. Пеђи су повремено цаклиле очи а лак, одобравајући смешак му се угњездио у угловима усана: - Аух, ала ти бурно живиш! Укључи и мене. Упознај ме, за почетак.
- Хоћу, са Мишом.
- Хе, хе, хе- Пеђа је био задовољан својом шалом. Онда му се лице озарило.
Сада ће нешто о Ани, помислио је Ненад.
- Све ми је јасно!- одушевљено ће Пеђа.- Да, то је каменчић који је недостајао да се слика отвори до краја! Када си, онако бесан, излупао нека словца по тастатури, у том хаосу насумичних слова погодио си реч-кључ који текст песме претвара у шифрован. То је то! Разумеш?
- Углавном.
- Ех, шта бих дао да упознам тог момка! Сигуран си да га не познајеш? Боље да ја разговарам са њим него полиција.
- Немам појма ко је... Ма, већ сам ти то рекао!
- Да погледамо ту песмицу још једном. Важи?
- Изволи. Него, када тај посао предајеш Еуромагнуму?
Пеђа се загледа у њега: - Шта ти, побогу, мислиш о мени? Добиће сва неуспела решења и све кикс-пробе. Али пази, да знаш: и полиција има своје људе, можда неко њихов то такође ради. Па, ако није прави полицајац, још ће можда и да открије.
- Неће. Већ би били овде.
- Што ти не би покупио оно што ти треба и провео негде који дан? Можеш и код мене да пратиш ону твоју "Отворену књигу" на Мрежи. Понели би цео твој хард-диск и тако...
- Не могу. Морам да будем код куће ако...- Ненад одмахну руком.-  Ама, ти као да си на полицијском задатку?
Пеђа се задовољно зацерека: - Знао сам! - и настави важним, патетичним гласом: - И тако се наш јунак, упркос свим опасностима, определио за верност. Бирајући између љубави и страха, изабрао је љубав.
- Избрисаћу цео хард диск- запретио је Ненад.- То је најједноставније. Више неће бити трагова.
Пеђа му се унесе у лице: - Да се ниси усудио! Ето шта се догађа када се епохално откриће нађе у поседу аматера! Ма схваташ ли ти шта ти је тај момак поклонио? Разумеш ли ти то, уопште? Није то само семантичка бомба! Најмање је то! То је... То је... Ма, то је "грчка ватра" духовности! Тријумф духа над материјом, па и над електроником! Софтверска теорија релативитета! Архимедова полуга којом можеш да помериш Земљу, ето шта је!
- Ја ћу на спавање, а ти, ако желиш, седи за компјутер па померај Земљу до јутра.  Само мене остави на миру!
Пеђа без речи укључи компјутер. Поздравише га позната, трчећа слова:

Док се Земља још врти, док још светлости има

Господе, подари свакоме оно што нема...


Наставиће се...
Миливој Анђелковић

уторак, 25. март 2014.

13. ЦРНОВРАТИ ПРОТИВ ЦРВЕНОКОСЕ



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА 

Састали су се у хотелу и у полумраку хола чекали Катицу.  Ана је била неиспавана и успорених покрета; две плаве сенке, као на сопоћанским фрескама, уоквиравале су сјај њених очију.
- Нешто се догодило?  -  Ненад се сетио мафијашког напада, Катичине певајуће змије, бежања таксијем. Или је долазила полиција, или Миша...  -  пролетеле су зле слутње кроз његову свест.
- Ама не  -  рекла је Ана.  -  У мени се догађа. Мој жељени Београд се претворио у ноћну мору.
Помиловала га је по руци и заронила у његове очи, дуго и пажљиво: - Ненаде-рекла је.  -   Ненаде!  -  и он се сетио да га је тим речима синоћ позвала у помоћ, немоћна у рукама оног малог криминалца.
- Врат ти је, онако баш убедљиво, модар. А ни ти се ниси наспавао.
- Навикао сам на неспавање. Уз компјутер и интернет-везе. А синоћ, видела си, имао сам и госта  -  Пеђу.
Она сутра одлази, мислио је стежући јој руку. Ићи ће писма, понеки усплахирени телефонски разговор. А онда ће и то престати и само ће понекад, понеко сећање, понека друга Ана... Причамо тако обично, као да се ништа није догодило и ништа не догађа, као да ћемо годинама бити заједно.
Шта на крају бидне?
 Па зна се: Путници за Сиднеј!
 ‘Ајмо, излаз тај и тај!

- запевао је Аустралијанац у његовом сећању, певао је и свирао са свим својим прстима, оним заливеним у музичку кутијицу  -  сувенир. Ненад покуша да ту слику избаци из главе, то је Анин лет у други свет, одговори његова подсвест и он се препусти мелодији коју су тако вешто извијали они смањени и смежурани, беличасти прсти у његовим хаотичним сећањима:
Шта на крају бидне,
Па зна се: Путници за Сиднеј..
- Да синоћ није било Катице...  -  Ана се играла папирнатом салветом, не гледајући Ненада.
- Вероватно се ништа не би ни догодило. Њу су јурили.
- Видео си како вешто рукује оним челичним бичем. Необична је, зар не?
- Посебна. Као да је мушкарац, ако је то нека похвала  -  прихвати Ненад.
- Она и јесте мушкарац. Бар ја тако мислим.
Ненад се трже, многи детаљи су то потврђивали. Мушкарац? Па она је остала са Аном пошто га је синоћ онако вешто откачила!
- Ништа посебно се није догодило  -  Ана као да му је читала мисли.  -  Једна полуреченица о сјају моје косе и о томе да би неко други наплатио услуге... Разумеш? Жене такве ствари другачије исказују.
- Па, у праву је. Коса ти има заиста има неземаљски сјај  -  покушао је Ненад да све то ноншалантно прими. Мушкарац, мислио је. Могуће, чак највероватније. Најзад, код Катице је све могуће...
- Стевка моја Београдска  -  узвикну Ана.
Псић је лизну и зарежа на Ненада.
И кученце прави разлику, као и газдарица, помисли Ненад.
Катица је обукла јакну, њена црвена коса је била сакривена мушким шеширом; ту сада скрива оне своје моћне, сребрне змијице, помислио је.
- А ту сте, голубчићи  -  рекла је грлено.  -  Имам нешто за вас.
Пружи им кључ и велики коверат: - Ово дајте Миши, обећала сам му. Или само оставите, ако...
- Нешто пословно?  -  упита Ненад.
- Ни близу- Катица протресе коверат.  -  Ово је нешто сасвим друго... Ићи ћете без мене. Тако је боље.
- Нема бриге, терен сам проверила. Мене јуре, видели сте. Ја вам дођем као глинени голуб. Или голубица, шта кажете?
- Голуб  -  одмах прихвати Ненад.
Катица се загледа у њега: - Види ти њега! Ипак је боље голубица, знаш. Да се договоримо: голубица! Важи?
Обоје климнуше главама, Ненад се надмоћно осмехну.
- Не знам када ћемо се опет видети  -  настави Катица. Посматрала их је, а нешто налик на сетан осмех омекша њено лице.  -  Тако је то. Увек је тако: времена су  иста, само се наши сапутници смењују. То вам дође нешто као четврта лекција.
- А пета би била о посебној наплати  -  Ненад није могао да оћути.  -  Или је то овдашња, београдска лекција?
Катица одмахну главом, шешир на њеној глави је био превелик: - Не, камарад, вараш се. То је интернационална. На Западу се то подразумева. Али овде, знаш и сам: симпатије, пријатељства. Мек смо ми народ, још увек мек...
Заћута за тренутак, потапша Ненада по рамену: - Да се нисте предомислили? Ха, шта је, ни голубови више нису као што су били?
Ана погледа Ненада: - Нисмо се предомислили. Још вечерас и ноћас. А сутра...
- Сутра је нови дан  -  рече Катица.  -  То је једино сигурно: долази нови дан. И треба га дочекати. Храбро, драга моја. То нам једино преостаје.
Осмехну се Ани, саже се и Ненаду у ухо шапну адресу: - Идите тамо, одмах гурните кључ у браву, то је лозинка. Ако се нико не јави, улазите; Миша је тамо или ће доћи!
Театрално им се поклони, покупи Стевку Београдску која је неповерљиво њушкала Ненада и нестаде, брза као сенка.
- Хуу!  -  одахну Ненад.  -  Не бих волео да сам њен непријатељ.
- Замало  -  рече Ана и осмехну се.  -  Сва срећа да то од мене зависи.
- Још који дан па би морао да изађем на двобој.
- Ненад са флором око врата против Катка, или како се већ зове.
- Црноврати против Црвенокосе, то би привукло пажњу.


Смех и мало радости, помислио је Ненад. И љубав, наравно.
Анин поглед кроз расуту косу говорио је више од речи.
- Идемо. Волео бих да тамо стигнемо што пре.
- Бојиш се мрака?  -  упита Ана мазно, ослањајући се на његову руку.
- Бојим се ноћи на пустим улицама  -  одговори он и зла слутња га прострели: тамо ће наћи Мишу и то је онда његова ноћ.
‘Ајмо, излаз тај и тај 
-  поново запева једноруки Аустралијанац у њему, мало убрзано, у ритму њихових заједничких корака.

ЋУТАЊЕ ЈЕ ДЕО СНА

Кључ се бешумно увуче у браву, била је празна. Ненад га окрену, једанпут, двапут и отвори врата: мрак се претећи повлачио у унутрашњост просторије. За тренутак је све застало, непомично и сливено у тишину и убрзани ритам Аниног дисања који је осећао на прегибу врата. Ослушкивао је, у мекоти његовог најеженог уха сада је био читав непознати и непријатељски свет.
Мутна светлост из ходника пружала се до половине собе деформишући њихове приљубљене сенке; силуете предмета су израњале из празнине, као из велике воде. Осећао је сваки дрхтај Аниног тела, њена топлина и треперење ширили су се дуж бокова и мишица, тих напетих линија додира, продирући до његових груди и  дна стомака. Упалио је светлост: блеснуо је црни скај дубоких фотеља, одсјаји прашњавог лустера тонули су у дубине лакиране плоче стола. Окруживали су их хладни зидови без слика, регал са истуреним телефоном, неколико залуталих књига и гомиле новина и часописа. Канцеларија у којој нико не ради, соба у којој нико не живи, салон за разговоре пун празне и хладне усамљености.
Ушли су, а пред њима су била још двоја врата, до пола отворена, као да их позивају.
- Има ли кога? - упитао је Ненад наглашено. У тишини собе његов глас је одјекнуо одбијајући се од голих зидова, из ходника му одговори дубок ехо: - Ооогаааа... Једна од вратију пред њима се лагано померише.

Чекали су, напетих тела, али се нико не појави - промаја је струјала кроз стан. Ана затвори улазна врата, а Ненад закорачи ка средини собе док се празнина склапала изнад њихових глава, као нов, непотребан и неизвестан кров.
- Хеј, домаћине!  -  повикао је Ненад увереним гласом који захтева одговор.
Врата се више нису померала. Иза дебелих зидова наслућивала се далека бука саобраћаја, у даљини су пиштале сирене полицијских возила. Стара кућа је ћутала затворена у себе и Ненад опрезно пође ка првој просторији.
Светлост обасја уско, запуштено купатило. На полици је био прибор за бријање и приручне бочице, тубе су стајале у низу, као у самопослузи.
Иза других врата открио је кухињу са великим плакарима, уским столом и затвореним вратима терасе: иза умузганог стакла назирао се уски, прашњави простор и тамна дубина непознатог дворишта. На зидном чивилуку висио је похабани радни мантил чији су набори још чували обрисе тела. У углу, у отвореној корпи за отпатке биле су нагомилане згњечене кутије воћних сокова. Под је био испрскан мрљама просутих сокова, мала локва се тамнела испод стола. Осећао се задах устајалог ваздуха и затурених кухињских отпадака. Ненад се окрете, иза њега набори мантила као да су призивали нечије присуство. Прешао је руком преко тканине да уклони ту слику невидљивог тела и осетио нешто тврдо. У унутрашњем џепу открио је црну кутију мобилног телефона. Ни ову справицу није понео, помислио је Ненад. Значи ли то да неће дуго? Или је био у журби?
Ана је чекала на средини собе загледајући празне зидове; осмехнула се са олакшањем када га је угледала.
Ненад спусти Катичин коверат на празан сто а одсјаји светлости на њему се замутише: - Нема никога  -  рекао је.
- И шта сада?
- Чекаћемо!  -  одговори Ненад.
Ана оклевајући седе у најближу фотељу. Са стране је био блистав мали сто, иза њега дубоки црни тросед, пун сенки.
Ненад јој се осмехну и завали у другу фотељу. Ана је седела не наслањајући се, још напета, као да очекује да неко сваког тренутака уђе  и Ненад схвати да је сада први пут стварно види, са полуодстојања, онакву каква она заиста изгледа. Лепо извајане ноге мало јачих глежњева; обла, сјајна колена; примамљив облик бутина кроз затегнуту сукњу. Груди су јој се надимале од неког унутрашњег узбуђења које још није могла да савлада, сјај смеђе косе заводљивих увојака, издужено, необично и лепушкасто лице...
Шта на крају бидне?
 Па зна се... 
-   поново је одјекнуло у њему, тихо и јасно, као да се једноруки Аустралијанац осмехује иза врата.
Ана га је замишљено погледала, схватила да је он посматра и опрезно му се осмехнула. Нагао се у столици и ослонивши надланицу на њено колено ухватио је за слеђену руку  -  њен стисак је био чврст, готово грчевит.
- Сачекаћемо га  -  рече Ненад убеђено, гледајући је у очи.  -  Сад ће он. Није чак ни мобилни понео.
Желео је да на њу пренесе сву ту снагу коју је осећао у себи. Овде, у овом туђем стану, и у њеном друштву, био је спреман да чека бесконачно дуго. Али шта да чека?
Ана обухвати собу једним погледом: - Нико неће доћи  -  рече убеђено.  -  Само туђе ствари, ничег личног. Зашто би дошао? Да седне на овај црни тросед?
Ненад слегну раменима: - Да се одмори од тих својих великих послова. Да сабере мисли. Да се склони од полиције.
- Ха  -  рече Ана.  -  Причај ми о томе. Познајем ја Мишу, знаш. Он је интуитивац. Предосећа. Сумња. И онда већ зна.
- Шта то   - зна?
- Некада је могао да предосети где сам и шта радим. Као да ме је видео, одавде, из Београда. Не јавља се данима, а онда окрене телефон у једином правом тренутку када заиста могу и желим да разговарам. Понекад ми се чинило да зна и шта мислим.
- Осетиће да си овде. Да га чекаш.
- Тада смо били у сталној вези. Присни и блиски. Чак сам веровала да нам се мисли негде у даљини додирују и да могу да осетим његово присуство.
- А сада?
- Далеко је, веруј ми. Баш далеко. Биће да је већ отпутовао...
Ненад се нервозно поигра њеним прстима, надланица на њеном облом колену му је горела.
- Више не волим београдске ноћи на улици. Предуго трају.
Ана је разумела шта хоће да каже: - Неће доћи овде?
- Да знају, већ би дошли. Најбоље је да сачекамо јутро.
- Читаву ноћ?  -  упита Ана сугестивно.
- Да, читаву ноћ  -  рекао је.  -  По ноћи је увек другачије.
- Чини ти се. Видећеш, све је то исто...
- Ми ћемо бити другачији. Можда и мудрији, ко то заиста зна?
Ана чврсто стегну његове немирне прсте: - И, шта ћемо радити?
- Причаћемо, наравно. Помало дремати. Наставити оно што смо започели.

- Започели? Шта смо то започели?  -  упитала је и погледала около по соби као да од неког другог очекује одговор. Њена нога се одмаче, рука повуче, осећао је како се удаљава од њега.
Седели су, једно наспрам другог, довољно близу да се додирну, довољно далеко да се тај нови додир можда више никад не догоди. Јер шта је до сада било? Мало присности у атмосфери заједничке опасности, неколико загрљаја и један грчевит пољубац. Његово обећање и њено поверење да ће баш он... Детаљи који могу да буду почетак нечега али и дискретна илустрација немоћи да се надвладају околности које су им наметнуте досадашњим животима. Као да се крећу по шинама које се  гранају пред њима. И док без напора клизе у сутрашњи дан испред њих се отварају сплетови лажних могућости, правци нечијих туђих живота... Колики је пут од незадовољства својим животом до праве жеље која ће покренути енергију промена? Како тада открити своју раскрсницу, тај нови правац који није само лоша замена за претходне?
Иза дебелих зидова одјекну сирена полицијских кола. Ево их, помислио је Ненад. Међутим звук се лагано тањио, врлудајући низ старе београдске улице. Он се осмехну, Ана га је посматрала.
- Обећао си ми   - рекла је.  -  Али то је престало да буде важно. Нећемо га више тражити.
Њене очи су виделе нешто у даљини. Дубоке, замишљене, сањалачке очи и тих глас: - Када сам успела да добијем исељеничку визу... -   Глас јој се преломио: - Била сам спасена и, одједном, изгубљена. Све је нестало: Сарајево, породица, Приштина... Морала сам да нађем неки ослонац. Неку тачку која ће ме потврдити. Доказ да сам ја, и поред свега, постојала и да, још увек...
- Наша боља прошлост  -  убаци Ненад замишљено.  -  Сви имамо бољу прошлост.

- Зато сам дошла у Београд. И почела да тражим Мишу, грозничаво и зането. По сваку цену. Ако ни њега нема, мислила сам, ако и он не постоји, ко сам онда ја?
Та наша прошлост, лепа или ружна, свеједно, мислио је Ненад.  Она нам је једини лек од садашњости!
- Тада си ми ти показао да нисам нестала. Да заиста постојим. И да опет могу да осетим, као некад, све емоције, наде, жеље... Чак и да стекнем нови сан.
Имамо ли ми снова, упитао се Ненад. Јесу ли снови о прошлости - снови?
- Ја  з н а м  да све ово сањам  -  Ана је била занета.  -  Јер ово је... Ово је нестварно. Дугачак и ружан сан, на почетку. Кратак и леп, на крају. Али ипак, само сан... Ова хладна и огољена соба, види је како изгледа, једино у сну и може да постоји. 
Ненад пуцну прстима у ваздуху, као мађионичар, али ништа се не промени. Затапша, док су се хладни одјеци умножавали око њих:  -  Хеј, пробуди се! Пробуди се, лепа моја!
Ана се осмехну и погледа га са захвалношћу:  -  Изгледа да сам будна. И да сам се пробудила усред сна.
Њене очи су га посматрале са ишчекивањем. Бљесак, као позив; позив као сан, сан као оно што је природно да се догоди.
- Причати и сањати  -  прошаптала је и опустила се у фотељи.  -  Знаш ли како је то лепо  -  причати и сањати?
- И понекад ћутати. Мало ћемо и ћутати  -  прошапта и Ненад.
Осетио је како се топлина шири кроз њега и испружио руку да домаши њену, опуштену низ наслон фотеље. Белу и заборављену на црном скају.
- Ћутање је део сна  -  шапутала је Ана.  -  Зашто бисмо иначе ћутали?
Њен поглед је био сама топлина и присност и Ненад осети да више нема растојања између њих. Био је прихваћен.
- За ћутање...  -  почео је.  -  За ћутање је потребно двоје.
И његова рука коначно премости то растојање између две прошлости и туђих живота која су их раздвајала.

Наставиће се...
Миливој Анђелковић