недеља, 09. март 2014.

6. ВЕЛИКА БРАЗГОТИНА


Бата OFF NАТА – у IN наставцима на

ПЛАВИ ПОЉУБАЦ

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_da bi svetlost bila ono zasta je stvorena, ona mora da ostane svetlost kao sto je tama oduvek samo tama_

На почетку времена, када је створио светлост, Велики Творац је одредио да ње буде много мање него таме. Није то била омашка Његова, склад је сачуван јер светлост, да би то остала, мора да се шири и расте, умножава и јача. Док се тај велики тренутак не догоди, док светлост самим својим постојањем не буде могла да надвлада таму, Он је одредио њеног бранитеља и поставио га између, да расте и јача заједно са њом. Завршивши посао, отишао је да пали и гаси небеска знамења и брине о добру и злу у бескрајима Васељене, тамо где време још увек не постоји.
Пролазили су еони и небеска Плавет, тај Творчев бедем према тами, штитила је светлост и време у коме она расте, јача и умножава се. Видела је како  светлост створа биљни свет, па свет организама, посматрала је како се они умножавају и шире уништавајући једни друге, стварају оруђа и машине да шире сјај и радост добра али и да их користе једни против других; проналазе направе и размернике, броје количине и мере простор, енергију, саму светлост и таму па чак и време. И измерили су да је под окриљем моћне светлости, уз њу саму, створена и нова тама. Чак су и врховна начела на којима све почива - добро и истина, вера и љубав - извргнута руглу; спасла се само нада јер је она потребна свима - надати се може и у добру и у злу, понајвише у невери, па и у забораву.
Тако је Плавет небеска бранећи светлост од спољних бездана зла постала и заштитник таме коју сама светлост ствара и која буја под њеним сигурним окриљем.
Коме то служи? Зар се тако ствара добро? Зар само постојање Чувара светлости није довољно? Јер да би светлост била оно зашта је створена, Она мора да остане светлост као што је тама одувек само тама.
Шта сада да чини? Да подметне и други образ под налете таме? Или да за око избија зуб, за зуб отима око? Велика бразготина располутила је свет, оно најлепше  и најмоћније у њему расцепљено је између милосрђа и насиља, раздељено по сабориштима брижних и хордама немилосрдних, развејано на око које прети и зуб који призива.
У тој дилеми, међутим, није било искупљења; она ништа не решава па не може ништа ни да спасе. И зато, када су ракете погодиле велики и треперави плави стуб, он их је усисао у себе, обрнуо у круг као велике и несташне плаве рибе и упутио натраг, трагом којим су дошле, са танушном, нераскидивом плавом нити која се одвијала за њима. Трпељивим делом тела свога? Осветничком мрежом која се - дугачка је вечност - склапа над светом?


Екипе стручњака које су се, опрезне и забринуте, окупиле да испитају ово земаљско-небеско чудо различито су га описале: од плави стуб и залеђена плаветна измаглица до концентрисани одсјај уранијума разбацаног по покрајини, енергија душа мртвих, плава звезда која пада на Земљу, миленијумима тражена вертикала која, коначно, повезује Небо и Земљу... У једном су били сагласни: тај стуб, измаглица, одсјај, енергија, звезда, вертикала, увек се понаша исто - на експлозију је одговарао експлозијом, на ударац ударцем, на додир такође додиром. Његова дубока плава боја, треперава и смирена, као да је била опојна; боја метафизичког простора у коме су покрети успорени, а мир и усамљеност могући као  ненадани небески дар док све трепери и све се креће, успорено и спокојно као под водом, свечано као у безваздушном простору, тамо на Небу...
Свако га је другачије доживљавао: као предео обриса и сенки или слутњи и присећања, мета-простор обасјан вибрацијама властите душе, плаву и хладну ватру изван Добра и Зла, отргнуту од ништавила, ону која укида границе физичког и духовног... Други су у њему чули брујање безбројних гласова и полифонију заборављених античких хорова, Глас космоса и Реч најзад откривеног космичког бића које треперењем значења ствара бескрајан контекст, недосегнути низ питања и могућих одговора...
- Blue Smile  -  назвао га је први, замишљено.
- Blue плави или blue тужни?  -  упитали су али је он само одмахнуо руком.
- Licks of Love  -  додао је други, уз двосмислени смешак, тако да су се неки засмејали, а остали дубоко замислили.
Трећи је закључио потихо, сам за себе: - Плаво, то је Прва реч Светлости.
Било је то као да је сам Леонардо проговорио.
Божанско, па ни плаво, као што је то опште познато, није такво само по себи, већ је у ономе ко га препозна. И тако су стајали око треперавог, блиставог млаза/стуба плаве светлости протегнутог у висине, пуни питања и још више одговора док се једна искусна жена - биолог није усудила да своје усне принесе, а затим и утисне у стуб. Осетила је оно што је и дала: прво благ и мек, а затим влажан и ватрен, плави пољубац.

I 'M BAD, I 'M BAD TO THE BONE

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_prenos spustanja near sonde na asteroid himeros, poznatiji pod imenom eros - ogromna kamena gromada 

Ivy (*.sprint.ca) – Svi srecni brakovi su srecni na isti nacin; svaki neurotican brak je neurotican na poseban nacin...
Dok brod/hotel vrluda izmedju ostrvlja sve cesce imam osecaj da nigde nisam ni otputovala. Otkrila sam da je veci deo posade iz Zagreba i Hrvatske, srpsku su prebacili na drugi brod da ne dolazi do napetosti. Sobarica mi je Gordana iz Zagreba, stjuard Damir iz Sesveta, na palubi mi koktele donosi Suzana iz Karlovca... Za mene, zbog crne kose i preplanulog tena,  misle da sam Latinoamerikanka pa me sumnjicavo pitaju je li to spanski, kojim se to jezikom sporazumevamo?
Mika (*.verat.net) – Kazi baskijski, neces mnogo pogresiti. Sve je to poro(di)cno na slican nacin.
Ivy (*.sprint.ca)  – Tu su i neki poslovni poznanici mog muza sa zenama te tako putujem u punom porodicnom okruzenju, onom od koga bezim u Torontu. Posmatram sta se desava oko mene, pa otud i ona parafraza cuvenog pocetka "Ane Karenjine".
Stefan (*.yubc.net) – Dodatak bi mogao da glasi: porodica davi, davi, ali nezno...
Ivy (*.sprint.ca) – Najlepsi deo putovanja je budjenje uz egzoticne panorame antilskih ostrva, onih sa tajnom. Pokrivena jutarnjom "sfumato" izmaglicom izgledaju kao onaj nadzemaljski predeo u pozadini Leonardove "Djokonde". Predeo koji je nastavak njenog tajanstvenog osmeha.
Margarita (33.123.*) – Zasto tajanstvenog? Njen osmeh je transmisija necega sto je deo duha. Ili duhovnost sama.
Ivy (*.sprint.ca)  – Ko feeling ima, on zna. Za vecinu ostane tajanstven. Kao i ove impresivne slike ostrvlja. Svako ima ima svoj miris i "okus". I svoj grad, beo, bucan, oronuo i turisticki unifican. Pocinje da mi smeta ta uzasna guzva na uzanim ulicama – izgleda da ja ipak vise volim sirinu nasih i americkih gradova. Upravo sam otkrila fascinantne plaze i skrivene uvale na tirkiznoj podlozi mora; videla sam ih iz helikoptera, nesto nestvarno.
Moram da prekinem vezu. Javljam se "u delovima" jer se dogadjaju cudne stvari sa mojim lap-topom: cim ga ukljucim pristizu "cookie" poruke sa brojevima i cudnim datumima: 1980, 1995, 2007, pa cak i 2017. godine! Zato se ukljucujem kratko.
Mika (*.verat.net) – To se javlja Ana Karenjina, znas li?
Margarita (33.123.*) – Ili sam Leonardo. Zasto ne bi bio Da Vinci, licno?
Ivy (*.sprint.ca) – Prihvatam oboje umesto ovih nasrtljivih pitagorejaca. Zasto se ne posvete Erosu? Ovde je glavni dogadjaj internet-prenos spustanja NEAR sonde na asteroid Himeros, poznatiji pod imenom Eros - ogromna kamena gromada u obliku krompira, dugacka 33 kilometra. Sonda, nalik na bumbara, sada kruzi iznad pubertetski "bubuljicaste" povrsine. U pitanju je asteroid-otpadnik od glavnog jata asteroida i postoji 5% mogucnosti da za koji milion godina udari u Zemlju. Stvar ipak nije naivna; Eros je "brat blizanac" asteroida koji je svojevremeno potamanio dinosauruse.
Mika (*.verat.net) – Ko je sada na redu? Ko ce preostati da ga doceka?
Ivy (*.sprint.ca) – U tome i jeste stos: kad dodje vreme, skrenuce ga sa puta. Mozes i da se kladis u rezultat; bice kompjuterska simulacija sudara pa ko katastroficnost voli, nek' izvoli! Do tada se sedi u dimu cigareta i mirisima raznih isparenja u toploj noci. I dok palme njisu grane a Thorogood peva: "I 'm bad, I 'm bad to the bone..." pije se "sirovi" R&R i tekila "sa crvom" po lokalnom obredu:
Ona i On za barom. On u usta uzme krisku limuna tako da socni deo ostane spolja. Ona zamoci prste u casu tekile, razmaze je po njegovom jakom, preplanulom vratu i pospe solju. Gucne tekilu, lizne so sa njegovog vrata i zarije svoje zube i usnice u limun i njegove usne, sisajuci ih. Ponovi seansu nekoliko puta dok ne dodje do crva koga, u slast i uz pucketanje, smaze.
Herr (206.240.*) – Po takvim mestima ovde picce samo R/und/R. Oko ponoci u sport kafeima zenska studentarija klececi djuska na sanku i ispija koktel na slamku iz barmenove krigle ispod pupka; djevojacki pupcici pupe na sve strane...
Ivy (*.sprint.ca) – Jutros u sam cik-cak zore odosmo na jedno od tih rajskih, sada nenastanjenih ostrvaca. Svojevremeno je tu vojska vrsila neke top-secret probe ali to je, kazu, bilo davno i vise nema tragova. More je najcistiji kristal, a blistavo beli pesak menja boje sa promenama svetla. Nezno-ruzicaste skoljke u obliku krila, tako ih i zovu – andjeoska krila, posute su najfinijim kvarcom, kao prahom zvezda. Idila, lepota, raj... Dok se iz unutrasnjosti ostrva ne dogega nekoliko omanjih krava kvrgavih tela. Kao da su izlivene iz deformisanih kalupa pa je masa iscurila napolje u povece guke i obrasla u crno-belu dlaku, po frizijskom uzorku ostatka krda. Ni one lepe andjeoske skoljke nisam ponela...

Звоно, учинило се Ненаду. Као да је само зврцнуло. Оно на вратима.
Сачекао је, ослушкујући.
...дај одмор штедром кога сви цене - саветовао је компјутер:
Каину подари покајање...
И не заборави..

ПЕТ СТОТИНА ТОНА

Звоно, заиста. Кратко и уздржано.
Пеђа се смејао још са врата: - Баш је LOL!
Још једна од интернет скраћеница које је Пеђа убацивао у свакодневни говор. Ширим сајбер-простор, објашњавао је, ако може кул  може и LOL...
- Шта је то много смешно?  -  зачудио се Ненад.
- Па, то што си сам. И што си сав смркнут!
- Нисам расположен за зезање.
- Никад ти то ниси ни био. Истина, није ти лако; водиш троструки ноћни живот: опозиционар, љубавник и надгледник интернет каравана! Разбиће те, бре!
- Дај, кулирај мало, важи?
Пеђа га пажљиво погледа. Разумео је, понадао се Ненад.
- Одлази?  -  упитао је опрезно.
Ненад је климнуо главом.
- Хеј, хеј... Сви наши сусрети растанцима могу да се зову... Али то је већ питање избора... Они су виртуелни, колико и стварни, па је све LOL, зар не?
Ненад одречно одмахну главом.
- Е јеси причљив! Не могу од тебе до речи... Него, како наши сајбер-емигранти? Докле су каравани стигли?
- Колонизују виртуелну Византију...
- Биће да си им ти понешто дошапнуо.
- ... проналазе рајске просторе...
- И они? Има тога, има, видео сам...
- ... и откривају Косово!
Провокација. Пеђа се недавно вратио из Грчке и прошао кроз тампон-зону на југу Србије, а прича о томе је остала само наговештена.
- Косово?  -  прихватио је Пеђа.  -  Зар им није доста Косова?
- Мислиш на оне марсовце?
- Па, тако изгледају!  -  инсистирао је Пеђа.  -  Шлемови као скафандри са микрофоном и неким додацима, аутоматске пушке, детектори... Натовци-марсовци. Тако се и крећу: успорено и широких покрета. Као да су у води.
- А наши?
- Исти, само жустрији. Нема табли и натписа па тек када су проговорили схватили смо да смо ушли у Србију. Одахнусмо, али то није то. Кад, после двадесетак километара, љеска вода испод брда. Хоћемо, нећемо, ма доста трке и тако окренемо макадамом. Мало труцкања и нађемо нешто посебно.  Нешто налик на рај.
- Ма немој?
- Језерце у предвечерје, као на кич-сликама, поток, трава и цвеће. Около ритови, али нема комараца, чак ни жаба. Само птице, лак ветрић и ми. Па тишина, не можеш ни да замислиш тај мир.
Ту смо, помислио је Ненад. Досуо је вотку у обе чашице, лед се убрзано топио.
- Тишина, кажеш?  -  упитао је.
- Да. Као... Па ето, као после стварања света.
Ненад диже чашицу и куцну се са Пеђом: - Тишина тешка пет стотина тона.
- Молим?  -  Пеђа се загледа у њега.
- Можеш ли то да замислиш?
- Шта то?
- Па, пет стотина тона нечега. Било чега.
- Не разумем. Зашто, побогу?
- Као контраст тој твојој причи. Да дође до пуног изражаја. Знаш оно: топло-хладно, лакоћа-тежина...
Пеђа одмахну главом; баш да видим на шта то циљаш говорио је осмех на његовим уснама: - Једва да могу. Више волим да замислим језеро. Али, зашто баш пет стотина тона?
- Округла бројка. А тешка.
- Ма немој ми рећи. А чега то?
- Шта је најтеже? Олово?
- Па, не знам баш...
- Или, можда - уранијум?
Осмех преобрази Пеђино лице: - Значи то је! Уранијум!
- Е, видиш, толико, и то оног отпадног и радиоактивног, америчка војна индустрија је прерадила у муницију, гранате, бомбе и ракете.
- Пет стотина тона? Да није мало много?
- Много јесте. Ту и тамо га је измешала са плутонијумом, још опаснијим елементом. Пре десет година, током "Пустињске олује" у Ираку употребљено је 350 тона.
- То већ не могу ни да...
- Војници су пуцали у непријатеље, а нису ни помишљали да погађају и своје потомке. Данас, преко 50% њихове деце је болесно.
Пеђа одмахну главом: - Не претеруј. И компјутер зрачи, и телевизор, па ипак...
- Утврђено је да имају заражену крв, ране патолошке облике...
- Природа је ипак јача. То је као алергија, ребалансирање организма. Код већине то ће нестати са пубертетом.
- Сумњам. Покушај да замислиш децу без ока, без уха, па риболике малишане сраслих прстију...
- Нећу ни да покушам. Мало си морбидан, знаш?
- Зашто ја? Лекари помињу оштећење генетског кода ДНК, па рак, леукемију...
Пеђа се уозбиљи: - Страх, страх и опет страх. Многи се тако боје и компјутера, а Велика Мрежа је ђавоље гнездо па зато...
- Знам, знам... Али овде тврда стварност превазилази и страхове и машту. Она је и цинична: већина тих патолошких промена у организму, то што расте изнутра, има облик лептира, цвета... Разумеш?
- Ма, ко тебе разуме, тај...
- Па, сам си рекао да је природа увек јача. Зар ниси?
- Јесам, али у другом контексту.
- У том другом "контексту" ми смо још добро прошли.
- Аха, ту смо! Значи то је. Па, како смо то прошли?
Ненад се окрете компјутеру, позва на екран недавно снимљену мапу Босне и Југославије: - Тежи смо само за петнаестак тона.
На екрану су се видели црни кругови, као каверне између познатих градова: - Ево, погледај и сам: околина Милића, Власенице, Хан Пијеска, Соколца, Пала, Вогошћа и Рогатца дарована је са две-три тоне. Ових стотинак локација на Космету око Урошевца, Пећи, Ђаковице, Ораховца и Призрена, десетак у Србији у околини Новог Пазара и Прешева и, посебно, полуострво Луштица на улазу у Боку Которску са дванаест-тринаест тона.
- Петнаест тона укупно... Па то је...
- Око један и по килограм на сваких хиљаду становника. И на њихове потомке. Дар далеких предака.
- Добро, али то је нека врста рулета. Кога закачи. Озрачена места су означена и изолована, видео сам својим очима.
- Кад погоди циљ, осиромашени уранијум, као и онај "прљави", филован са плутонијумом, обогати се оксидом и настају аеросоли. Wих разнесу топле ваздушне струје и ветар.  Кад негде падну, довољно је да прође човек, животиња или трактор па да се опет дигну у ваздух.
- Петнаест тона честица? Па то не могу ни... Да ти то није неки сценарио за филм катастрофе? Баш ти иде, онако, од руке...
Али Ненад није прихватао бежање од теме: - На крају се наталоже на тлу и биљкама, разнесу водама или, једноставно, удахну.
- Удахну? Хоћеш да кажеш да ми, са ваздухом...
- Понеки већ јесу. Остали то постепено, са исхраном.
- Де, де, та места су ограђена, све је ипак под контролом. А време, знаш, оно лечи све.
- Време? Ти можеш да замислиш ТО време?
- Зашто ТО време?
- Зато што се интензитет зрачења уранијума и плутонијума преполови за пет милијарди година.
- Пет милијарди година! Па толико је...
- Толико!
- ... стара наша...
- Значи, ипак можеш...
- ...планета!
- ...да замислиш те жабе!
- Молим?
- Жабе дишу читавом кожом, не само плућима.
- Ама, зашто сада помињеш жабе?
- Зато што оне умиру прве. Тамо где наступа ера Велике тишине. Како си оно рекао: рај на земљи, тишина као после стварања света...?
Пеђа одмахну главом и насу још вотке, лед у посуди се претворио у мало гушћу воду: - Сценарио за филм катастрофе, добро сам то рекао... Није ни чудо да су баш теби увалили ову песмицу.
Он главом показа на екран. На плавој основи, из мрака и тмине, саплитали су се стихови:
... Господе мој, зеленооки мој Боже!
Док не потроши ватру и време...

ВЕЛИКА БРАЗГОТИНА

URL K OTVORENA KNJIGA html J  Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost  L URL K OTVORENA  KNJIGA
_novi kontinent! pitanje glasi: da li je morao da padne carigrad, citava vizantija, da bi bila otkrivena amerika?

Stefan (*.yubc.net) – Zasto su "Public Enemy" snimili pesmu "Burn Hollywood Burn"? Postoji i istoimeni film, ali: boli njih za Holivud! Pa "She Watch Channel Zero" – Ona gleda nulti kanal! Kanal nistavilo, zamisli! Osetili su sta se sve potura kroz medije, produmali svu tu plastificiranu stvarnost; videli sta establisment radi stanovnicima, prepoznali da mase zivi u getu.
Mika (*.verat.net) - Ovde, sa ove strane Velike provalije, najnoviji primer: nasa grupa HYPE i "Videodrom". Znas ono: "Oh, Pamela, oh!! Oh, my God!!! Yes, baby!!! Yes!!!!!!! Mi nemamo nesto nalik na Holivud, a nije islo da zapevaju Gori kur.., gori! Seks i neka katastrofa, smrt nekoga ili necega, jos samo na to reagujemo.
Stefan (*.yubc.net) - Svi misle da se iz svega mogu izvuci pa nema granica dozvoljenom. Jer se
vise nista ne dogadja u coveku, on je takodje Channel Zero. I onda ti, Ivy, Margarita dodjete i kazete: ali ipak, vidite, tu je umetnost, estetika. Transmituju energiju i duh. Izmedju cega? Izmedju coveka i ... Nistavila? Izmedju Channel Zero i Boga? Cista entropija, energija iscezava, gubi se.
Margarita (33.123.*) - A duh? Sta se dogadja sa duhovnoscu? 
Mika (*.verat.net) – Vizantija je bila poslednje veliko uporiste duhovnosti. Egipatsku posvecenost vecnosti i grcku moc uma i umetnosti ona je transformisala u duhovnost i teznju za nebeskim. Artefakti su se sirili i rasli u plavom. Ne kao opomena ili jednosmerna ulica, vec da popune prostor izmedju zemlje i neba. Covek je tada ziveo u samom energetskom polju, u prostoru duhovnosti. Kada je pao Konstantinopolj, razoreno je mnogo vise od jednog grada i jedne drzave. I pazi sad: istorija, sudbina, najvise sile uspostavljaju ravnotezu: samo cetiri decenije potom Kolumbo ucrtava na zemaljske karte novi kontinent! Pitanje glasi: Da li je morao da padne Carigrad, citava Vizantija, da bi bila otkrivena Amerika?
Henri (*.aol.com) – Oh, my God!!! Yes, baby!!! Yes!!!!!!!
Mika (*.verat.net) – Yes, my God!  Ovo je, kazu, istinita prica, pa navedeni uzvik prihvatite kao naslov:
U jednom od istambulskih parkova konzervirani su ostaci vizantijske bogomolje sa ocuvanim mozaicima i mermernim podom u vidu morskih talasa, istim kao u Svetoj Sofiji. Istaknuta je tabla RADOVI U TOKU!  i podignut nizak zastitni zidic ispred duboke iskopine.
I, sta se dogodilo: nocu, dvojica pripitih americkih mornara se dogovore da ne plate taksisti. Na semaforu izlete iz vozila i pobegnu u park a taksista pojuri za njima. Ubrzo sustigne onog pijanijeg, mornar preskoci zidic koji se pojavio u mraku i nestade, a ozlojedjeni hajkac skoci za njim.
Henri (*.aol.com) – Pad, katastrofa, smrt u izgledu. Smesno ili cinicno? Na kraju su ih smestili u istu sobu u bolnici, taksista je naplatio svoj racun a njegov taksi, ostavljen u noci, neko je nepovratno zdipio.
Mika (*.verat.net) –  Nisi pogodio, dogadjaj je vanserijski. Evo sta je taksista ispricao reporteru:
"Tek tada sam video da je iza zidica provalija, ali sam vec padao. Onda se pad usporio, izgledalo je kao da umem da letim – gotovo je, pomislih, to znaci tako izgleda. Ispod mene je zatreptala intenzivno plava vatra i ja se lagano spustih na mozaike. Seo sam od zaprepascenja i u mraku cuo zaglusujuce odjeke koraka – nesto je po mermernom podu dolazilo po mene. Okolo su se tamneli okomiti zidovi visoki desetak metara, a Ono je dahtalo i koracalo, koracalo... Kada su odjeci poceli da slabe, na izlazu sa iskopine, na pozadini zvezdanog neba, videh ljudsku siluetu kako posrce i nestaje u mraku parka. Voleo bih da ponovo sretnem tog mornara. Ne bih mu naplatio ni cent, samo da mi kaze kako je on doziveo Veliku brazgotinu."
Henri (*.aol.com) - Stampa je pisala o slicnom dogadjaju u Spaniji.
Mika (*.verat.net) – Mozda i u Spaniji, nije cak ni bitno. Velika brazgotina, izgleda, preseca svet. A  prica nije zavrsena: Kroz nekoliko dana taksista nalete na mornara, poznao ga je po imenu broda na bluzi i po tome sto je jos uvek hramao: - Ne znam ja covece o cemu ti pricas... Uganuo sam nogu, pa sta?... Silazio sam dole u tu, kako je ti ono nazva, pa, u tu rupu. Ne znam kako si ti, ali ja sam sissao obicno: preko zidica, pa stepenicama...

... мудроме дај главу,
плашљивцу коља бржег од сене,
срећнику пара дај...
И не заборави,
не заборави...

Наставиће се…
Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар