петак, 21. март 2014.

15. БОГ СЕ НИЈЕ ПОЈАВИО



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN НАСТАВЦИМА 

Сутрадан, улице су биле мамурне и кратке - пролазили су их у неколико корака а време је измицало поред њих; већ су били ван његове матице, обележени растанком. Њихова ноћ је прошла, лепа и тешка, видљива још само у плавичастим сенкама испод Аниних очију и у изгужваном Ненадовом лицу, старијем него јуче.
Тако је прошао и пут до аеродрома, брзо и одсутно: такси је гутао километре, дрвореди се сливали у густ, непрекинут низ а Ненаду се повремено чинило да иду у нову потрагу за Мишом. Тада би слика Мишиног лица, искошеног на згрченим коленима, заиграла пред њим и Ненад је постајао свестан да се опет суочава са нечим коначним: Ана је одлазила, све одлуке су донете, прича је  завршена, само још да је и они одиграју до краја.
- Станите! - узвикнуо је Ненад.
Таксиста је успорио, дрвеће је проредило свој вртоглави лет уназад. Ана га је лако пољубила у образ, а њена рука се грчила у његовој: влажна, позната и већ далека.
- Возите - рекла је Ана таксисти.  -  Морамо... Морам на аеродром.
Таксиста је мрзовољно одмахивао главом. Посматрао их је у ретровизору: - Договорите се већ једном, важи? Идемо или не?
Ненад се није померио. Ана потврди главом и он належе на папучицу гаса.
Суморно чекање у реду за предају пртљага и проверу карата. Сива скрама растанка већ је била на њима кочећи мисао, отежавајући речи, грчећи руке у  стисак. Били су заједно, а већ су били раздвојени; неминовност растанка изгледала је неиздржива.
Ана извуче руку из Ненадове и отвори ташну: - Ово је за тебе, мили мој.
У руци је држала кутијицу величине шибице. Поклон, разумео је. Стигла је да га пронађе и купи за оно мало времена што су били раздвојени. 
А у кутијици... Да, опет у кутијици.  Док је отварао, за тренутак се уплашио да ће опет зачути гитару и оно que serra, serra, то не знамо ти и ја... Међутим, поклопац се бешумно отворио, а унутра, на веселом јастучићу, цаклио се сребрни ручни сат.
Стегла га је за руку и пољубила, влажних усана. Њен стисак се појачао: - Али пази, мили мој - рекла је.- Видиш ово? Показује време у Београду, Сиднеју, Истанбулу и где све не!
Очи су јој блистале оним необичним сјајем, дубоке и прозрачне као лепа сећања.
- Диван је! - узвикнуо је, свестан да је његова реакција, као и обично, закаснила.- Да, и у Сиднеју... Све време овога света...
Пред његовим очима се појавио Мишин лик, онај из бивших времена: насмејани Миша у монденском прслуку и у вечитој журби човека који има јасан циљ. Било је то сећање на догађаје пре свих времена, нешто што је сада само он знао, а реченица тада изречена годинама је чекала да буде поново исказана, баш у овом тренутку: Све време овог света на нашој је страни.
И Ненад је изрече, уз сетан осмех, свестан њеног ироничног значења за Мишу,  њега и Ану, за Аустралијанца и Риђег, за Катицу и Пеђу, за цео тај мали, њиму познати род људски.
 А мој поклон, помислио је и испунило га је огорчење на себе самог, на све ово што им се догађа, на то што више нема нимало времена. Кутијицу је спустио у џеп мантила и ту његови нервозни прсти напипаше нешто издужено и рапаво. У његово сећање уплови делић тог скорашњег  времена и он испружи руку и полако отвори шаку.
Лежала је на његовом длану, сјајно-мрка и вретенаста, прецизно сложених љуспица као црепови на стрмом крову.
- Када се осуши - објаснио је - отвори се и усправи. Имаћеш мало, чипкасто светилиште на столу.
Шишарку је узела пажљиво, са два прста. На доњем делу, између љуспица, засветлуцала је мајушна кап прозрачног воска као заборављена суза.
- Како је лака! Као да је од ваздуха!
Окренула је шишарку на другу страну - љуспице су биле сложене као крљушт, а мајушна суза је за тренутак блеснула новим сјајем.
Ненад узе Анину руку:
- Њен бор је сваке године добијао нови год, дебљи кад је родна, тањи кад је сунца мало, деформисан кад изнад њега прохуји јато усијаних репатица.
Склопио је Анине прсте око шишарке:
- А онда је она изникла. Из пене лета које је пролазило. Као мајушно светилиште између неба и земље.
Глас му се преломио:
- Обухвати је чврсто. Осећаш ли како пулсира? Ко зна, можда је читаво наше небо у твојој руци?
- Да, наше - рече Ана сетно.  -  Наше небо.
- Била је сведок када си ме први пут пољубила. У оном парку, сећаш се?
Ана се загледа у њега, блиставих очију. Заплакаће, помислио је Ненад. Очи су га пекле и он схвати да су и његове исте, пуне суза и сјаја.
Мелодични сигнал разгласа одјекну холом: 
- ЈАТ објављује полазак за Франкфурт, везе за Истамбул, Сингапур, Сиднеј. Излаз број пет.
Шта је краткотрајније од последњег поздрава, грчевитог и претешког? Отишла је иза рампе, махнула му - нећу је видети, колико? - мислио је Ненад не осећајући те мисли као своје. Годину дана? Три? Много више? Или никада више? Она се изненада врати и загрли га преко ограде, стегла га је уз себе упркос свим полицајцима и цариницима около: - Али госпођо! - загрлила га је преко свих растанака, даљина и времена која их раздвајају, преко прошлости и будућности, преко свих лоших сећања и онога што су заједно доживели.
А онда је отишла.
У окнима је видео своје измучено лице: недовршеност судбине, помишљао је растрзано, човек између и његов искорак у Недођију, фрагменти с другог краја света и живот од стакла.
Чула се бука авионског мотора који хвата залет. Одлази, разумео је.
Опасност саможаљења, знао је. Могуће сузе. Депресија, равнодушност, можда и агресивност. Бес. Да, бес.
Ако има Бога, помислио је. Ако га заиста има...
Али Бог се није појавио, ствари су се удаљавале, простори су се отварали у бескрај а Београд је био бесконачно далеко, чак тамо на другом крају света.

ЉУБАВ ЈЕ САН

Мили мој,
Мислила сам да ћу ти писати када допутујем, али ево, тек што смо се растали, моја жеља и туга су надвладали. Писати из Сиднеја то је писати после- ово је тренутак правих осећања,  време  просветљења. Шта ново, важно, оно што ти већ нисам рекла, могу сада да испишем, овако стешњена, на овом малом авионском сточићу? И, може ли се све у речи прелити јер ово што осећам долази пре њих и пре мисли, из вена и дубине утробе?
Када је авион уједначио шум мотора летећи над крајевима у којима никад нисам била, осетила сам како између нас израста још једна препрека, већ готово опипљива - даљина. Бол је постао јачи али, парадоксално, и подношљивији - између нас више нису претходни животи, политичке игре, други људи, ми сами, већ нешто неминовније и ближе судбини.
Сличан осећај сам имала када сам изашла из Сарајева - даљина је учинила да се бол умножи а његове оштрице отупе. Помишљам да постоји праг бола који можемо поднети и да га природа, животни нагон, наша подсвест, распоређују у складу са неким вишим смислом који још увек не можемо да докучимо. Чини ми се да сада почињем да схватам оно твоје гласно размишљање о нашој, твојој, мојој награди и казни.
Моју казну знам. Срела сам се са Несрећом, па са Злом - то сада само тако могу да назовем. Неверица, запрепашћење, бес претворили су се у немоћ. Ко поседује - изгубиће, веровала сам, ко се нада - већ је изгубио... Била сам испражњена и одбачена љуштура, пуна очајничке чежње за љубављу и подршком. Ходала сам и налазила Његов траг на лицима, у гесту, очима, коси непознатих- неко од њих, неко изабран, пренеће ми поруку, надала сам се, и тада ћу наћи себе.
Нашла сам је код Тебе - онда када нас је судбина већ повезала. Његов осмејак је био на Твом лицу - и одмах сам знала: Ти си онај кога сам све ове месеце тражила. Хтела сам те, мили, било је то као бол. Била сам опседнута - Тобом? Њиме у Теби? Жељом за љубављу? Чежњом за прошлошћу и изгубљеном породицом? Његовом поруком коју ми ти преносиш?
Пружио си ми исцељујућу моћ љубави. Волети и бити вољен - макар и кратко - то је, мили мој, привилегија богова. То је срећа, Божји дар и његова милост која никог не угрожава, не поткрада и не запоставља. То је узајамно испуњавање и обогаћивање, корак ка спокојству, највиши облик добра и лепоте. То је летење, или пре лебдење, дах вечности. Ове вечности што сада, у висинама, шуми око мене.
Већина мојих сапутника замишљено ћути, брине или можда сања отворених очију; и у авиону постоји време радости и туге, бриге и наде, време за разговор, јело, читање или гледање филма, за сан. А време за љубав, мили? Оно нам је дато на кратко и, не усуђујем се у овим околностима да то и напишем - оно још траје. Љубављу сам награђена и тако спасена од свеопште равнодушности света - најчистијом љубављу ослобођеном страха, сумње, затворености, неспремности за давање себе и примање другог, оном правом љубављу ослобођеној од било каквог интереса. Љубављу која је награда и Његова порука мени - Ти постојиш! Наша љубав и Његов осмех на Твом лицу то доказују, мили мој.
Празнина у мени више не постоји. Љубав је благослов који нам се додељује онда када се догоди и негде изван нас. И зато се она, као чаролија, претвара у сан. Кроз тај сан сам и даље са Тобом, кроз њега се враћам себи, мили мој...
Када смо узлетели, још у грозници растанка, покушала сам да кроз онај мали, овални прозор пронађем аеродром и Тебе на њему - једино што сам успела да видим била је Земља искошена преко хоризонта и Сава која је кривудала узбрдо. Да, веруј ми, мили мој, било је то као што си причао - Сава је текла узбрдо!
Малочас су објавили да слећемо у Истамбул. Покушала сам да видим шта је напољу, испод, изнад? Не знам-  све је у плаветнилу: небо, море, висина, наше чежње и жеље. Једино знам шта је у мени - Ти и наша љубав. И нада, у коју све више почињем да верујем, да ћу се вратити себи, сину, Теби... А када нада и љубав постоје, онда, мили мој, сада то знам, онда све постоји.

НАГРАДА И КАЗНА

Најдража моја,
Јутрос, када сам се пробудио, већ си била ту. Пре мисли, пре осећања, пре јаве. У оном, до сада празном времену између снова и стварности. Као сан који је јачи од јаве, стварност која живи у сну.
Јуче сам чекао док се авион није уздигао у небо. Када се претворио у блештаву тачку која се топи у плаветнилу, схватио сам: његов кљун не гута простор, не размиче даљине, он руши време. Оно наше, заједничко. Оно је сада замењено мојим и твојим у којима нисмо заједно. Убудуће ће сва три постојати упоредо. Хоће ли се, када и где, поново пресећи?
Преостала нам је љубав на даљину. Писмима, телефоном, е-маил-ом. Велика чежња и ускраћена жеља. Љубав или тек сећање на њу? Наш живот се поделио на два дела: на пламен љубави и време њеног одсјаја.
Када сам се приближио мосту, на другој обали Саве плануле су ватре - одсјаји сунца на стаклима
- и та слика вратила ме је уназад, као да гледам низ године које су прошле. Време је сажето у сјај једног запамћеног тренутка, као и наше љубави, сусрети, животи - хронике тражења, сусретања и одлажења. Историја нестајања. Старе звезде се гасе а нове рађају, ћелије неба као и ћелије нашег тела обнављају се да бисмо постали другачији. Да ли се то и догађа? Постајемо ли то одиста?
Наша осећања су глас наше душе а љубав је просветљење. Она буди сва наша чула и усмерава нас ка надчулном. Чудо љубави је у испуњењу, у спокојству и срећи, кратким и једино целовитим. Растанак је патња и тајна.
Бол у нама заменио је и Бога и Ђавола. Ако је у нашој љубави срећа, у нашем болу је преображај. Тренутак када се у нама рађа онај други, онај који ће се издићи из бола. Да нашој заједничкој муци дода своју, увек тешку и несрећну причу.
Одблесци су јењавали, сунце се дизало и тада сам разумео: ми живимо између два паралелна огледала, у свету у коме је сваки догађај тек одсјај. Наш живот, личне историје и цео овај наш мали свет који познајемо и у коме се крећемо, све то временом бледи и претвара у фарсу. Чак и љубав наша чија ће се неземаљска силина наставити као троминутни ПТТ грч- зар то није слика у огледалу и њен одбљесак?
Пут ка непостојању? А ако не постоји оно што чинимо, онда ни ми не постојимо. Нема нас.
Најдража моја!
Синоћ сам блудео по празном стану, сећао се и причао са тобом у пола гласа, као да те призивам  - тако ми је било лакше. И кад сам најзад успео да седнем за компјутер и да почнем да радим, када сам био најдаље од тебе - ти си се одједном појавила. Седела си у углу собе и замишљено ме посматрала: прво сам осетио твој мирис а онда постао свестан да си то ти и да је сасвим природно да си ту. Истипкао сам још неколико речи и смирено их прочитао, наглас, теби -   а онда схватио да је то немогуће, да си још увек негде у висинама, стешњена на оном уском седишту између сточића, рукохвата и наслона који је већ одавно престао да буде удобан. Окренуо сам се да видим тебе или ту твоју визију али више није било ничега, само подсмешљиви, познати предмети и немир који се ширио по соби. Био сам уловљен у мреже чежње и немоћи, у бол и пораз.
Те вечери, муње су исекле небо изнад Београда; бљештаве муње и далеки громови.
Гледао сам како светлости теку небом убрзано пулсирајући, као да дишу. Чуо сам шум воде и разазнао: то реке теку узводно, ка свом изворишту и прапочетку. То није крај, разумео сам. Енергија неба, светлости и љубави не може да нестане. То је почетак.  Седео сам нем и слушао говор кише која је лила као моћни, велики глас небеса наших.

Нек’ лије вода Господе, и нек’ пробуди милост Твоју да се најзад догодити истина. Нек’ лије вода, Господе...

Тада сам разумео шта се то догодило; открила ми се истина о награди и казни. Награђен сам љубављу - нашом, Твојом и мојом - да бих могао да осетим казну и њену жестину. Између паралелних огледала, тамо где се одвија наш живот, у оном међупростору између истине и лажи, догађаја и фарсе, видљивог и невидљивог, све је разливено и претворено у нејасне силуете на далеком зиду. Платонова пећина пуна сенки технолошки је усавршена колико нам је било дато а њени чађави зидови су замењени циркуским огледалима пуним обмана да се у њима сналазимо са сурогатима идеологија, демократија, власти, институција, људи и догађаја.
Само оно што доживљавамо у себи је истинито и само то може да буде спасено. Нисмо ми кажњени, већ је та казна у нама и чека свој тренутак. Кад он дође, догоди се награда - не да би био награђен, већ да би своју казну могао да осетиш и издржиш - за поуку себи и онима који су ти блиски.
Да, награђен сам да бих доживео казну која ми је додељена. Човек између је најзад препознао своју карму. Све се већ раније догодило, само сам ја прешао на другу страну огледала. Је ли то остварење судбине коју треба прихватити? Казна која ће осмислити награду и коначно ме ослободити било чега - јер више нема ничега што може да ме погоди, сем Великог Мајстора Случаја
који је моћан да бира па зато нерадо залази у овај свет између огледала...
Најдража, веруј ми: налазимо се у универзуму љубави и бола и само од нас зависи хоћемо ли, можемо ли, да своју душу уздигнемо изнад тренутног егоизма и личне острашћености. Тада ће светлости опет потећи небом а видљиви свет променити места: небо ће постати Земља а Земља, пуна разбијених огледалаца, ново велико Небо, оно коме се узалудно молимо. Ја, који своју душу покушавам да узвисим, прихватам казну да бих потврдио вредност љубави која ми је једном била додељена.


Крај првог дела...


Наставиће се...
Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар