субота, 5. април 2014.

8. ЗАШТО БАЛКАН НИЈЕ СЕКСИ



URL  OTVORENA KNJIGA Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost html  URL OTVORENA KNJIG
od tih istih umetnika ocekuju parce nacionalne cistote,potrage za korenima,malo "religije starog vrem

Goran Stefanovski (Forum, Skoplje) - Na Balkanu jedna ulicna mudrost kaze da se tamo nije moguce roditi i umreti u istoj drzavi. Tokom zivota najverovatnije ce ti se kuca srusiti na glavu i moraces ponovo da je gradis. "Stalno vracanje istog". To ti je pisano, nesto kao prirodna katastrofa.
Januara prosle godine seo sam s prijateljima iz hamburskog Medunarodnog letnjeg festivala da, onako prijateljski, porazgovaramo o temi govora koji je trebalo da odrzim na tom festivalu. Predlozili su provokativan naslov: Zasto Istok vise nije seksi? Instinktivno sam se osetio napadnutim. Sta?! Ja da nisam seksi? Sta time misle da kazu? Uostalom, kako seksi? Po kojim kriterijumima? "Seksi"- kakva jevtina rec!...
Istocna Evropa ocajnicki se trudi da ponovo izmisli samu sebe i da definise svoj novi identitet. Njeni umetnici bude se iz istorijske narkoze. Trljaju oci, otresaju se iluzija, preispituju pamcenje. Pogledaju u casovnike da provere vreme, napipavaju unaokolo da provere prostor. Zijaju, posmatrajuci se u ogledalu, zbunjeni. Pitaju se sta danas da obuku: "Kako zelim da izgledam? Ko sam ja?"
Veliki deo odece koja se danas nudi dolazi iz modnih kuca sa Zapada. Istocnoevropski politicari besramno paradiraju naokolo u njoj. Ponose se sto mole za pare svuda gde ih namirisu. Sa zadovoljstvom menjaju ustave svojih zemalja da bi zadovoljili trazenja Evropske unije, MMF-a, Svetske banke. Bezrezervno prigrlivsi globalni, multinacionalni nacin delovanja to nazivaju progresom. Pa ipak, isti ovi politicari vise ne placaju svoje umetnike.
"Zalim, nema drzavne kontrole, pa nema ni drzavnih para. Sada smo svi na trzistu." A ipak, od istih tih umetnika precutno ocekuju parce nacionalne cistote, potrage za korenima, malo "religije starog vremena". Kazu: "Da, sada imamo nov hardver, ali nije lose da pricuvamo i stari softver. Da, zaista, sada smo svi na trzistu, i zaista prodajemo nase fabrike i nase guzice, ali vasa je duznost da ne prodamo nasa srca i nase duse." I tako, ne samo sto politicari drze svoje umetnike gladnim nego od njih jos traze i da pevaju! ...

Goran Stefanovski (Forum, Skoplje) - Nije cudo sto neki umetnici kukaju za sigurnoscu iz vremena "starog rezima". Kazu: "Cenzori su nam poklanjali nesumnjivu paznju, a i zimi je bilo grejanja. Diktat partije nije bio toliko bezocan kao diktat masovnog ukusa. Socijalisticki realizam nije bio nista gori od kapitalistickog realizma." Cela ova slatko-kisela agonija vrvi pod nadenutim imenom: "opstedrustvena tranzicija", to je drugo ime za duhovno silovanje.
A Zapadu se zeva. "Sve ovo smo i ranije videli. Kroz sve to smo i sami prolazili stotinama godina pre. Rec je o prvobitnoj akumulaciji kapitala iz vremena Olivera Tvista. Nece vam biti potrebne bas stotine godina da dostignete nivo nase socijaldemokratije. Dotad, sasvim je moguce da cemo mi otici na Mesec."
I tako se cini da umetnici Istocne Evrope nisu osudeni samo na ponizavajuce siromatvo kod kuce nego su i beznadezno demode na Zapadu, gde se nadaju spasenju. Sve to dolazi kao so na ljutu ranu.
Moja rasprava s festivalskim prijateljima o temi mog govora nekako je skinuta s dnevnog reda sa pocetkom rata na Kosovu. NATO je bombardovao Srbiju do majcine. Kao da je silom hteo da je utera u modernost.
Da li smo time privremeno postali "seksi"? To nikad necu doznati.

Naomî® (*.bellglobal.com) - "Osudili su nas bez ijednog valjanog dokaza. Raspon nasih kazni je od pet do 20 godina, a jedno od glavnih obrazlozenja u presudi je bilo – nije vazno sto krivica nije dokazana, bitno je da oni sami priznaju da su bili na suprotnoj strani, da su nosili uniformu, odnosno odoru i pusku! Kako je moguce da hrvatsko pravosudje u cetiri zaseoka pronadje i podigne oko stotinu optuznica protiv osoba koje su navodno pocinile ratne zlocine, a na ovim prostorima rata prakticno nije ni bilo. Za ovo sto oni rade najprikladniji naziv je progon jedne nacije. Politicka dimenzija ovog slucaja zasenila je nasu neduznost, pa je ovde svaki osumnjiceni unapred osudjen".

Hrvatica (*.mcbone.net) - Desilo se sve najgore sto se moglo desiti. A naravno; najlakse je nekome drugom dodeliti krivicu, jer je uvijek neko drugi kriv.  Ali time se nista ne mjenja jer ono sto se desilo ne moze se izbrisati. Pocinjeni su mnogi zlocini sa svih strana, zrtve nisu bili one zivotinje na vlasti, vec nevini ljudi, svejedno koje nacionalnosti.
A vi, koji ste ubjedjeni da je neko drugi kriv - i neka ga, ko ga jebe sad - vas zivot ce se svakako zavrsiti besmisleno. Zao mi vas je jer cete zivjeti i umrijeti a necete shvatiti da mrznja nije nikakav put. Vi ste i religiozni? Procitajte Bibliju  pa u nju pucajte!


ЗАШТО БАЛКАН НИЈЕ СЕКСИ, ДРУГИ ПУТ

OTVORENA KNJIGA  OTVORENA KNJIGA   OTVORENA KNJIGA  OTVORENA KNJIGA

Amika (verat.net) – Бити »секси« данас значи много више него што је директно значење те речи. То је постало питање личног престижа и стабилног ега – бити пожељан/на у личном контакту, у друштву, у фирми, у јавном животу… Углавном успевамо да будемо секси за оне за које то желимо да будемо, а често и за оне који нас посматрају са одстојања јер у нашу појаву пројектују своје жеље. А сад ми реците: које се то жеље пројектују на Балкан, за кога и због чега он може да буде секси?

Форум Скопље објавио је изузетан текст Горана Стефановског на исту тему. Описујући несналажење и чуђење Балкана, који се из традиционалне одеће преобукао у транзициону и на њој тражи старе копче, џепове и везове, Стефановски је погодио економски разлог а промашио све остале. А они су многобројни, далекосежнији, а чини се и судбински у примарном смислу те речи.

Сигуран сам да сте и ви приметили понешто необично на полуострву које се најчешће зове Балкан? Наравно, не мислим на ратове, сеобе, етничке сукобе и промене граница – рекао сам већ: мислим на нешто необично.

То је једини простор на свету у коме се рађате у једној држави, жените/удајете у другој, добијате децу у трећој а тренутно живите у четвртој. Под истим кровом може да се роди само једна генерација, ретко где две а готово нигде више њих.

Питајте пролазнике који је највиши планински врх или највеће језеро у држави – сигуран сам да нико неће знати да вам одговори. Али зато ће вам спремно објаснити да постоје само две станице које могу да ексклузивно преносе следећу операцију НАТО: CNN и Канал Арте, зависно од тога да ли очекују директно или суптилно усмерену информацију о том догађајају.

Зашто је то тако?
Одговор је једноставан: на Балкану не постоји географија, она је  укинута, на Балкану постоји само историја. Када се из запуштених баруштина и загађеног мора реинкарнирала Велика Хоботница Прошлих Времена, она стравична Oktopodus Vulgaris размахнутих крака, самлела је прво људе, затим географију, па све остало што није било уздигнуто у духовне сфере.

Ових дана нестрпљиво сам ишчекивао да Министарство просвете распише конкурс за највеће острво Србије, Црне Горе... У оштрој конкуренцији би се нашли Свети Ђорђе из Боке Которске, Ада Циганлија поред Београда и Пореч на Дунаву – оно острво које је краљ Милан добио на картама од румунског краља (било би занимљиво сазнати шта су играли: преферанс, покер или »жандара«?). У конкуренцији не би било Велико ратно острво испод Калемегдана јер је повремено поплављено а јелени са њега препливавају Дунав и шетају по Дорћолу, на велику радост Вука Бојовића. Нешто слично се догодило за време НАТО агресије, а пре тога у време мајмуна Сама који је демонстративно напустио зоо-врт и наочиглед пола Београда одбијао да буде у њега враћен – да су тада неким случајем били избори не би ме изненадило да је на њима победио и тиме вратио природу у сам врх државе. Е, видите, то постојање/непостојање читавог једног острва и много чега другог и враћање примарних облика живота на градске просторе навели су ме на прави траг.

Шта се, у ствари, догађа? Ми, који непобитно и стамено постојимо за Управу прихода и СУП, сви ми имамо у њиховим компјутерима гомиле адреса и других променљивих података. Језиком Запада речено, ми смо особе променљивог идентитета. Око нас нестају и појављују се острва, читаве планине се губе, многих река и језера више нема, непроменљиве границе се мењају, а то су – погодили сте - то су одлике виртуелности. Балкан је непобитно виртуелан. Е сад, да ли је то сметња да он буде секси јер су други још виртуелнији, или је то његова борба да виртуелношћу поврати свој секси имиџ, то вам у овом тренутку не могу казати.

Мене брине друго, много важније питање: кад јелени побегну из свог простора који је постао виртуелан, шта запоседа тај простор? Ко се или шта се, осим нас и понеке живе виртуелне станице - налази у њему? Знамо шта се догодило са географијом и нама који смо се уздали у њу. Али шта, или ко, запоседа виртуелни Балкан? Чији  су се љигави краци проширили тим простором?

Сваког јутра отварам сандуче е-поште и чудим се све већем броју порука које престижу једна другу. Могу вам рећи да сам научио све о вијагри и другим стимулансима, нај-производима Сонија и Панасоника, троношцима за снимање и ДВД плејерима, хитовима народне музике на пробраним ЦД, а о могућностима да слањем једног меила зарадим десетине хиљада евра и да не говорим. Понеки инфо или писамце пријатеља делује као небески дар кога сам једва достојан.

И тада сам коначно схватио: историја се ипак понавља. Виртуелни Балкан, који је у себи гајио ситне хидре комерцијале и примарног маркетинга као нужне компоненте различитости и лепоте света, запоседају њихове најновије реинкарнације, различити Comerc-Vulgaris Oktopodi, од који су многи увећани до гигантских размера услед генетских промена, космичких зрачења, осиромашеног и обогаћеног уранијума по Србији, транзиционих трансформација, а и због потреба овог текста. Једна пријатељски расположена професорка, као стручњак – биолог, била је љубазна да ме накратко одведе у непознати свет октопода - хоботница и тако сам успео да их препознам. И, што је још важније, да нађем излаз, лек, неку врсту противотрова, који могу да нас спасу.

Право питање које се судбински отвара је следеће: ако већ живимо на виртуелном Балкану хоћемо ли дозволити да нас и одатле истерају октоподи са урокљивим погледима, примарним рефлексима и рудиментарним зачецима интелигенције? Нисам присталица крсташких ратова, против сам било каквог истребљивања па предлажем следеће: што пре населити виртуелни Балкан и спречити њихово ширење, потом их припитомити и свести на њихову праву, биолошку меру која није опасност за свет већ један од његових украса.

Да има наде, доказују примери из наших породичних биографија. Моји родитељи су имали само мајке, очеви су им рано погинули, а бабе и деде су биле део митских прича, нешто налик на покосовски циклус народних песама. Ја и моји срећнији вршњаци имали смо једног или оба родитеља, понеко и бабу, све остало је постојало само на понекој мутној породичној фотографији. Тек сада се рађају генерације које имају родитеље, бабе, а богами почешће и кочоперне деде који намеравају да потрају што дуже.

Значи, има нас, и биће нас.

Ја ћу покушати да дам свој прилог нашем духовном одржању. Међутим, проблеми се сами отварају, повремено се осећам као Филип Вишњић од кога траже да види будућност. Претпоставимо, на пример, да својом причом населим Велико ратно острво а њега поплави вода и ја морам, као јелени, да бежим на Дорћол где ми се ни Вук Бојовић не би обрадовао. Или се сместим на Ади Циганлији (долази лето!) а Министарство просвете је прогласи за полуострво које сагласно томе припада обали по којој се већ раширио повећи крак октопода украшеног регистар-касама, у Министарству финансија познат као Super-Naj-Maksi-Komerc.

Зато сам одлучио: створићу, уз стручну и креативну помоћ оних који желе да се укључе у овај пројект, једно пријатељско виртуелно-креативно створење усклађено са овим временима и отпорно на све октоподе овога света. Нећу га створити ни из чега – ни ја нисам оно што нисам. Развићу, унапредићу, увећаћу, припитомићу оно што већ постоји. Укрстићу креативно дело и - органско биће: електронски хипер-роман у форми Отворене књиге са насловом »Осмех Византије« и – пријатељску хоботницу. Обоје већ постоје: »Осмех Византије« у хибридној форми електронског романа на папиру који вапи за дорадом на Великој Мрежи и лепушкаста, вртикрака хоботница налакираних пипака, са зачуђујуће лепим именом какво и приличи једном будућем, славном виртуелном створењу - АРГОНАУТА АРГО.

Биолози знају све о њој каква је сада, ја знам све о томе каква ће АРГОНАУТА АРГО бити. Уз помоћ и креативно-логистичку подршку оних који се усуде на такву авантуру населићу на Великој Мрежи оно што може да траје и што је постојано упркос свим Super-Maksi-Naj-Komercima са регулисаним питањем ПДВ-а.

Населићу Виртуелну Византију. Послаћу постојеће и нове јунаке романа да на крацима пријатељске АРГОНАУТА АРГО обиђу наш виртуелни простор и просторе Византије, оне који постоје, оне који су постојали и оне који још не знају да постоје и - у сваком населити део романа или неког другог, пријатељског текста..

За оне који се овоме придруже, читаве покрајине ће бити отворене за креативно насељавање и даљи развој.

Слутим да би тиме Балкан, најзад, могао да постао секси. Прво као кандидат, па дописни члан, онда, како то већ иде, као придружени привремени члан, па само придружени, док његов нови, узбудљиви секси имиџ све не заведе да га са убедљивом већином изаберу за Повремено-Редовног Приправника За Новог Члана ове чувене Светске Секси Академије.

Да ли то значи да ћемо и ми постати академици, или бар дописни чланови, још није одлучено. Ради се на томе. А до тада, урадите нешто на свом секси имиџу да не будете једини који штрчите на Балкану који је постао Секси.


КОСИ ХИТАЦ НАД ЛОНДОНОМ

- На таласима музике коју сте ви изабрали, улазимо у нови дан - објавио је радио-водитељ запевајућим гласом. - Наш спонзор тачног времена Euromagnum comerce вас обавештава: у овом непоновљивом тренутку вечности тачно је петнаест минута западно од поноћи! Не сумњам да ћете најбоље искористити ово мало Запада које нам је припало!
Џингл радио станице утопио се у јек звона на вратима.
Полиција, севнуло је Ненаду кроз главу. Ноћна провера. Опет исто: где је, када је, зашто је, чучни, устани... Е, неће моћи!
Пригушио је тон на радију. Ех, тај Миша. Још ћу пожелети да га, и ја, упознам...
Звоно поново кратко јекну, па још једном. Радио се једва чуо, али су зато оба прозора издајнички светлела, право на улицу и Ненад прекиде интернет-везу.
Кроз рибље око "шпијунке" видео је доброћудно, искежено Пеђино лице. Ја навратио, говориле су његове светле очи. Наравно, помислио је Ненад; поноћ је, доба духова, полиције и хакера.
- Телефон ти је стално заузет, знао сам да си на Мрежи.
- Искључио сам се, имам гошћу - збрза Ненад.
- Ма немој! - и Пеђа се преко његовог рамена загледа у собу. - Извини, молим те! Одох ја!
Ненад широм отвори врата: - Ма, зезам се. Упадај!
Пеђа неповерљиво осмотри углове собе и заустави се пред компјутером: - Само да проверим...
- Изволи. Она песмица се појавила чим си отишао.
- Значи, трчка?
- Трчка. Штавише, навикао сам се на њу,
- Је ли? - рече Пеђа одсутно и седе за компјутер. - Заиста, ево је. Не могу јој ништа. Једино да убацим слова и да је пребацим у ћирилицу.
- То ће нешто помоћи?
- Нимало. Само ће бити читљивија.
И Пеђа поче систематски да прегледа хард-диск, вајкајући се: - Ех, како бих волео да упознам тог ортака! То се зове акција! Прави хакерски посао! Савршено урађено: убацио ти је он лине, ти је уклониш и почнеш да радиш и, чим нешто укуцаш, ево поруке поново! Неуништива! Свакодневно ти се утискује у свест. Траје док постоји хард-диск! И после тога, у теби. Ма, кажем ти, епохално! Када то видим, поверујем у Божју реч!
Он се одушевљено загледа у Ненада: - Разумеш? То је право оружје! Модерно! Софистицирано! Ракета духа уместо ракете експлозива! Прави коси хитац! Не само за Лондон! Чак и за Wујорк и Вашингтон! Ни они више нису нерањиви!
- Молим? О чему ти то...
- Кратко памћење, ха? Заборавио си коси хитац над Лондоном?
- Шта ти је то?
- Па, она акција, за време бомбардовања.
- Нисам знао да сте је реализовали.
- Нисмо. Али све је прорачунато. Треба то да видиш. Израчуната је путања од 2.500 километара и габарити: балистичка ракета дужине 10 метара, масе 8 тона. Лети по принципу "косог хица". Користан терет - 200 килограма!
- Користан терет?
- Ма, тако се каже. Осиромашени уранијум, сакупљен по Србији из остатака НАТО муниције и самлевен у најфинији прах.
- И, мислиш да то... Обориће је чим дође до линија одбране.
- И треба да је оборе. Домаша простор изнад Лондона, Мадрида, Париза... Може да се обори, али не може да се заустави. Прах се распе, па распе.
- А последице?
- Мање него код нас. Много мање. Ми смо добили тоне, а они ће  добити само 200 килограма. Уљудно би вратила уранијум онима који су нам га послали.
- И њиховој деци...
- Оружје опомене. Превентива у случају новог НАТО напада. Једноставно и јефтино. Да западном свету који чита часописе о здравој исхрани и дијетама, бори се против загађења и шаље бомбардере по свету, "вратимо" тек део проблема са којима се ми овде сусрећемо.
- Казнили би децу због родитељског греха?
- То је казна родитељима. Јер то није грех, то би било нешто друго...
- Да, то је...
- То би било уздарје! "Коси хитац" у НАТО Алијансу. 


- Али ово, ово је права ствар! - и Пеђа потапша компјутер као доброг, старог пајташа: - Убациш им у компјутере поруку која рањава њихова млохава срца и шкропи запуштене душе! Вечну, док им траје хард-диск и сећања! Семантичка бомба уместо "косог хица"! Разумеш?
- Па, не баш. Мада наслућујем шта мислиш.
- Плави зрак уместо експлозива. "Грчка ватра" духовности. Освета закаснелог Византинца. Како да пронађем тог ортака? Реци ми - како?
- Немам појма - одговори Ненад
- Па ти си се специјализовао за потраге! Виђен си, да знаш. Са једном, онако зрелом и згодном. Јеси ли нашао, тог... Мишу? И полиција га тражи, рекао сам ти.
- Знам. Нема га нигде. Qуди нестају као... Као да нису ни постојали.
- Или као... - Пеђа се загледа у монитор, па одмахну главом. - Ех, какав ортак! Нестају као да их је полиција већ пронашла.

Господе мој, зеленооки мој Боже,
Док не потроши ватру и време - исписао је компјутер на екрану који се гасио, а потом су се слова сакупила у знак питања и истопила у светлу тачку која је Ненада нетремице посматрала.

Пс. У овом наставку нисам само писац – аутор текста већ и своја сопствена виртуелна личност. Као такав, виртуелан, тада сам дао нека обећања која сам – на моје пријатно изненађење – и испунио: мислим на део о Насељавању Виз@нтије. Ко не верује, или се не сећа, може да се увери овде http://vizant.blogspot.com/

Мој лични закључак је да сам ја поузданија особа као виртуелна лик у роману него као писац који ствара виртуелне ликове који се упињу да постану личности…

Наставиће се…

Анђелковић Миливој

Нема коментара:

Постави коментар