недеља, 13. април 2014.

4. ШИФРА ЗА ЗЕЛЕНООКОГ




Дошли су праћени звуцима: тресак  врата на лифту и мување по ходнику. Зазвонили су,  а тада се огласио и телефон; неусаглашен дует зврндања ломио је тишину.

Подигао је слушалицу и рекао мало гласније - Сачекајте - да се чује и испред врата. Она Мишина девојка, вероватно је она на телефону. Или је већ пред вратима?

Отворио је: полицајац и цивил. Ушли су лако и природно, као да их је позвао, одгурнувши га грудима у страну.

- Завршите разговор - рекао је цивил, одједном пун обзира. - Ми не журимо.

Полицајац је пажљиво затворио врата. Стајали су на средини собе, загледајући око себе као да желе да се упознају с амбијентом од кога се неће брзо растати.

- Шта радиш, човече? - питао је Пеђин глас у слушалици. - Нигде те нема! Већ сам се обрадовао: и ти си отишао!

- Нисам, нажалост. Како бих могао? - рекао је Ненад и помислио: онај у цивилу је инспектор.

- Може, може - ко може. Неко са визом, а неко са password-ом. У егзил Интернета. Видео си мој сајт на Мрежи?

- Заиста? Која ти је тема?

- Виртуелна демократија. Сајбер ратници против медиокритета.

- Против кога?

- Против оних који све знају. Знаш оно: текстом против текста.

- Само немој пуштати идеолошке приче. То су красте времена, отпадну чим рана зарасте.

Инспектор се помери за корак ка Ненаду. Пажљиво је загледао своје нокте као да од њих очекује савет.

- Ово је нешто друго. Ма, где ти живиш? Град је пун полиције и демонстраната! Биће нешто, биће!


- Биће исто као и увек. Механизам догађања је матрица, само се паковања мењају.

Полицајац забринуто погледа инспектора. Биће да се питао: о чему то овај прича и зашто ми... Инспектор се осмехну, протрља нокте о рукав и одмахну главом као да се сетио нечег давно заборављеног.

- Треба да погледаш. Мрдни мало у град.  Него, шта би са оним текстом-трчуљком на екрану?

- Трчка и даље. Свиђа ми се. Још кад бих знао како да га, on-line, убацим онима у Лондону и Америци! - рекао је Ненад и одмах схватио да је погрешио. Инспектор се концентрисано загледао у њега.

 - Биће и то, има дана. Него, припази мало, знаш већ. Распитују се о теби. Баш се распитују.

- Неко познат?

- Не бих рекао. О теби и  неком Миши. Ко је то?

- Први пут чујем - рекао је и погледао у цивила - пришао је на дохват руке, као да хоће да чује речи из слушалице. - Него, Пеђа, имам ненадане госте. Хвала ти, јави се опет.

Спустио је слушалицу.

- Другар јавља, зар не? Мало касни, али... Нас је тешко престићи - рече цивил. - Него, да се не задржавамо. Позовите га - само информативан разговор. И нека не покушава нешто...

- Кога да позовем?

- Кога? Ма, немој ми рећи... - и инспектор показа на другу собу.

- Овде нема никог осим мене.

- Нема? Када је отишао?

- Никог није ни било. И откуд вам то да ја...

- А жена која се јавља? Па онај што оставља поруке за Мишу? Немој да фолираш! Прегледаћемо стан. Или хоћеш да прво видиш налог?

- Чак могу и да бирам - рекао је Ненад а полицајац је већ отворио врата суседне собе.

Инспектор се заинтересовано загледао у екран. Искусним покретима је прегледао отворене фајлове и укључио принтер. Познати звук је опет испунио собу.

Полицајац се појави из друге собе и само одмахну главом.

- Значи - отишао... Осетио нас. Јутрос? Ноћас? Још синоћ?

- Већ сам вам рекао да овде никог није ни било.

- Ма шта кажеш! А ово? Шта је ово? Записи на абориџанском? Беса за НАТО на муџахединском? Легенда о Обећаној земљи на староамеричком?

У руци је држао папир из принтера са немуштим текстом:



kcassocsgcchvczjkedjknibpii

lctcpbbedjdodzctljloddznjdlje



Два реда познатих, насумичних слова. Његов бес, испражњен на тастатури. Као да му се компјутер светио.

- Отказала електроника. Или ја негде грешим у раду...

- Грешиш, лепи мој, него шта него грешиш. И то много. Али не брини, имамо ми стручњаке за то. Пронаћи ће и оно што си мислио а не само...

А јесте ти јака шифра: kcassoc... Или је то Мишино?

Прошетао се по соби, не скидајући поглед са Ненада.

-  Слушај момак, ти нас уопште не интересујеш. Зашто навлачиш сумњу на себе? Већ знамо све о теби, све што је нама важно.

Из џепа је извукао бележницу, завукао нокат негде у средину и отворио је једним замахом шаке, као да баца карте на сто:

- На принудном одмору, подбуњивао људе у фирми, учесник прошлих демонстрација, тја... Отишла вереница, шта ћеш, догађа се, чита и повремено шири свакакве текстове из света, тја,тја, али смирио се, нема потребе за досијеом, ето видиш...

Инспектор затвори бележницу и њом замаха пред очима Ненада:

 - Али ово сада? Шта је ово? Миша је био овде и отишао, разумем; друг ти је, познаник, пријатељ, опет добро. Ништа немам против. Али ти га покриваш. Чак ни не питаш зашто га тражимо. А зашто не питаш? Зато што то знаш.

- Зато што га не познајем.

Инспектор одмахну главом:

 - Добро, кад баш хоћеш. Одмах ћемо те разуверити. Имамо ми нешто специјално, баш за такве...

Полицајцу сину лице. Их, што то волим, говориле су његове очи. Нестрпљивим покретима он из торбице извуче четвртасту кутијицу са бројчаником и екраном.

- Види је, као мали телевизор! - и пажљиво је постави на свој велики длан.

- Сасвим нова ствар - огласи се инспектор, поверљиво. - Чувамо је само за специјалне случајеве. Анализира ваздух, телесна зрачења, количину угљендиоксида и тако то... Открива сваког ко је овде дисао током последња 24 сата. Снима отиске тела у простору, разумеш? Само што још не нацрта инкриминисаног.

- Ради без грешке - прихвати и полицајац. Окретао се по соби, с апаратом на длану, мотрећи мали екран.

- Региструје и миша у дувару кад...

Лице му се уозбиљи, оде у другу собу и врати се збуњеног лица. Обојица се загледаше у екран, па у Ненада.

- Немогуће - рече инспектор. - Нешто нас фолира. Али неће дуго!

Угасио је па упалио апарат, овлаш га чукнуо прстом, дахнуо у њега и задовољно заклимао главом:

- А сада ти - наредио је Ненаду. - Дуни, па мало диши у апарат. Јако и дубоко. Тако. Погледао је у екран, протресао апарат а лице му се издужило и зацрвенело.

- Е, нећемо тако! Продисаћеш ти мени! Хајде, чучни! Чучни, немој да те ја...


- Устани! Чучни! Устани! Брже! Још! Брже! Брже, кад ти лепо кажем! Још! Дај сад да видим! Ту диши. Још једанпут.

Пажљиво се загледао у апарат, па у Ненада, као да му је нешто управо израсло на челу.

- Побогу, човече! Од када ти овако?

 Нервозно је прошетао од зида до зида, па натраг, премеравајући их очима као да тражи  тајни пролаз у њима.

- Како можеш? - инспектор се сумњичаво загледа у Ненада: - А онај твој, но, Миша? Он исто тако, као дух? 

Одмахну главом и маши се папира са оним немуштим знацима на њему:

 - А за ово је, кажеш, крива електроника? Нека ти буде. Изненадићеш се како ће моји људи то брзо дешифровати. Нећеш стићи ни да им јавиш а ми ћемо већ... Ако заиста не пролазиш кроз зидове - застао је и сумњичаво га погледао. - Код таквих, као што си ти, све је могуће...

На вратима је још једанпут застао и искоса погледао Ненада:

 - Ех, ти! Као дух!

Затим одмахну главом и изађе. Полицајац је пожурио за њим.

Пред кућом су стајала патролна кола. На улици се појавио инспектор машући оним листом папира, залупио вратима аута и возило одјури, затреперивши стоп-светлима на раскрсници.


Полицијац се није појављивао: стражарио је на улазу, проверавао  суседе?

И шта сада? - упитао се Ненад. Сетио се како је по команди чучао и устајао, као дресирани мајмун заплашен батинама, затвором, својом и туђом беспомоћношћу? Мајку им њихову полицијску! Протестовати! Изаћи на улицу и викати? Прикључити се демонстрантима на тргу и -  шта? Опет викати, само сада у хору? Наставити свој живот као да се ништа није догодило док се полиција около распитује о њему, а екипа дешифраната тражи скривени смисао у хаосу случајног низа слова? Како надвладати осећај беспомоћности који расте из утробе? Он ће наставити да се шири све док...

Док не пронађе, у себи, док сам не открије неку своју кривицу, да би се тако коначно спасао?

Спасао? Пристајањем на живот у коме само прошлост постоји? Једино нам се она, усмеравана туђом вољом, стално  и немилосрдно догађа. Зар је у њој суштина? Онај слани талог наших живота? Со наше соли?



Зеленооки мој Боже

дај одмор штедром кога сви цене,

Каину подари покајање… - саветовао је компјутер



Покај се, Ненаде, мислио је. За оно што си учинио и за оно што ниси; па за оно што си намеравао а ниси; и за оно што ниси намеравао а јеси... Покај се, црни Ненаде,




јер јеси, заиста јеси; ту си, присутан, па нема ниси кад јеси! Ево, опипај се - јеси, погледај себе - заиста јеси, па учини нешто ти који јеси, баци ову чашу ако јеси - ето видиш, тргао си се на прасак и рефлексно зажмурио штитећи очи од крхотина - значи: јеси, нема ту ниси када јеси! Јеси!



и не заборави - опомињао га је компјутер,

Не заборави…



- Ха! - рекао је екрану. - Ту смо! А сада ћемо видети твоју кривицу! И ти мислиш да ниси, а јеси. Свако јесте, видео си малочас - свако; разликујемо се само по томе колико се ко опире да то призна! Али ти си дете овог времена, кривица је уграђена у тебе и маскирана као равнодушност, она је већ у твојим електродама, ти си мали Каин равнодушног ока који је добио опрост и већ изродио децу своју! Е, Каине наш, покажи се, као онда, знаш, онда када си извршио чин и стекао име; покажи се опет, брате Авељов! Буди оно што јеси, кад већ јеси. Покажи се деци својој...

Екран трепну и из дубине се појавише редови слова:



kcassocsgcchvczjkedjknibpii

lctcpbbedjdodzctljloddznjdlje



зеленооки мој боже,

не заборави,

молим те не заборави,

на мене!



Наставиће се…



Анђелковић Миливој


Нема коментара:

Постави коментар