среда, 9. април 2014.

6. НЕНАД, ОНАЈ НЕПРИЈАТНИ



БЕОГРАДСКИ OFF РОМАН у IN наставцима



Није било сумње: једина жена у Сиднеy пуб-у. Седела је у углу, заклоњена ниском дрвеном преградом са клонулим цвећем. Ненад се сети: на старом месту. Сепаре са историјом. На њена повијена, широка рамена падао је слап меке, тамно-кестењасте косе.  Она је, помислио је Ненад, или сам у погрешној причи. Хајд  сад, да те видим!

- Добар дан, Ана - рекао је самоуверено. - Одмах сам вас препознао. Као да ме је Миша упутио.

Погледала га је искоса и Ненад се суочи са зрелим, издуженим лицем, пуним сенки.

- Па, таквом сам вас и замишљао - додао је. Није било истина али је одговарало тренутку.

Њене очи бљеснуше. Била је старија него што је очекивао, готово његових година. Издужене црте лица сливале су се у изненађујући склад неке продужене лепоте.

- Нисам нашао Мишу, па, сам, ето, дошао...

И Ненад седе за сто, без питања, као да му треба одмор да би завршио започету реченицу:  - Дошао сам да вам то кажем.

- Да ми кажете? - упита Ана. Глас јој је био тих и разломио се на половини речи: - Шта да ми кажете?

- Говорили смо преко телефона - покуша Ненад да објасни. Ако је то уопште могуће, помислио је. Ако је било шта могуће објаснити... - Тражили сте Мишу. А онда сте помислили да се он јавио и ја сам то прихватио.

Најзад је и то речено, помислио је. Истина повређује, лажи и полуистине лакше клизе са усана.

- То сте били ви...? - упита Ана.

Он ћутке климну главом уместо одговора. Исправи се и лактом ослони о сто. Није лако издржати туђи поглед кад осећаш кривицу.

Посматрала га је нетремице, њене замагљене светло-смеђе очи биле су прошаране блиставим искрицама, као да зраче негде из дубине и Ненад зарони у њихов сјај. Како јој то успева, помислио је. Самo make up или...


- Посумњала сам - рекла је и прсте зарила у мекоту длана. - Веза је била лоша, а ја... Желела сам да верујем...

Зглобови на њеној шаци побелеше од грчевитог стезања прстију: - Ви, ви знате где је Миша?

Ненад одмахну главом: - Нажалост, не знам.

Ана зањиха главом као да то растерује од себе: - Њега многи познају.

Облак њене косе ошамути Ненада: - Могу да помогнем - понуди он ужурбано.- Ако имате његову фотографију...

Она отвори ташну: весело друштво раздраганих лица за пуним столом. Њу је одмах препознао по коси која се преливала пуна сјаја, на лицу јој је био широк осмех који вечерас још није видео. Остале није познавао, осим... Осим човека до ње, оног једва осмехнутог. Дизао је чашу, а рукави његове кошуље су бљештали у контрасту са тамним прслуком. И тада се сетио: време Велике шетње и човек у прслуку. Овде, у Сиднеy пуб-у. Онај који их је обавештавао шта се догађа. 
Све време овог света на нашој је страни, понављао је као мантру, смирујући нестрпљиве и подстичући остале. Све време овог света... ТВ, радио, штампа  давали су контролисане информације; по њима није било ничег новог осим што су повремено окупљале групице "незадовољника и страних плаћеника".

Да, то би могао бити Миша - "наш човек", како су га међусобом називали.

- Ово сте ви, Ана - рекао је Ненад и то је било једноставно погодити. Осећао је на себи тежину њеног заплашеног погледа и још једанпут осмотрио фотографију. - А до вас - наставио је - овај у прслуку, то је Миша.

Напетост на њеном лицу нестаде. Сада се и она усправила у столици, чинило се да је одахнула - најзад се и нешто добро догодило.

- Дуго га нисам видео - рече Ненад. 

- Знате ли где сада станује? - упита Ана нестрпљиво, са надом у гласу.  

Ненад само одмахну главом.

- А његови пријатељи, познаници?

Он слеже раменима: - Не знам... Можда.

- У телефонском именику има толико Поповића... Један од њих ми је дао ваш број. Јесте ли сигурни да, заиста...

Ненад потврдно климну главом и издржа њен дуги поглед. Видео је како јој се лице мења, црте добијају оштрину а линија усана опушта. Ана обори главу на раме, вео косе јој прекри лице. Рамена су јој се затресла, шаке су мировале на столу, стегнуте у две грчевите, непокретне  песнице, као да припадају неком другом телу.

- Толико сам желела - рече искиданог гласа, кроз расуту косу. - Толико сам се надала...

Онај сјај, схвати Ненад, то је онај необичан сјај у очима! Осећао се непотребним за тим празним столом на коме су почивале само њене чврсто стегнуте шаке, беспомоћан у овом пабу, у граду...

- Заиста ми је жао - покушао је да интонацијом потврди искреност својих речи. - Распитаћу се, па ћемо негде...

Ана неспретно, надланицом, обриса образе пре но што је потражила марамицу и Ненада узнемири невиност тог геста. Из ташне испадоше авио-карте у плавкастој фолији, зазвеча свежањ кључева бившег сарајевског или приштинског стана, закотрља се мала пудријера са шареним цртежом на поклопцу и Ненад је улови на ивици стола: црно-црвено-жута маскота зимске Олимпијаде у Сарајеву 1984. године гледала га је лукавим очима. Четворопрсти Вучко који свима показује "шипак".


Ненад га пажљиво пружи Ани, као да је жив. Сакупљала је расуте успомене а траг размазане шминке на образима давао јој је готово дечји изглед и он пожеле да је својом руком-утешитељком охрабри.

- Значи, Миша неће доћи? - упита најзад као да још не може да поверује. - Неће доћи?

Глас јој је био на ивици панике; била је бледа и замућених очију и Ненад осети како га плави снажан талас сажаљења и нежности.

- Извините. Није требало да то чиним, али, ето... Ако могу да помогнем... Ни име ми не знате. Ја сам Ненад.

- Ненад? - понови жена збуњено и он поново, после много времена, осети судбоносну тежину свог имена. Није било Мише, па сад још и он, Не-над, који јој прилази у празном пабу...

- Али зашто - Ненад? - упитала је. Чинило се да још увек не успева да успостави хронологију догађаја тог дана.

- Па ја сам, уместо Мише... Онај непријатни, сећате се?

Дивно, помислио је. Биће да сам овог тренутка стекао нови, прави имиx: Ненад, онај непријатни...

У њеним очима поново блесну сјај и Ненад брзо рече: - Немојте, молим вас!

Сада је знао да је то сјај туге, она тамна светлост бола коју само велико поверење у неког или нешто може да залечи: - Ја ћу вам помоћи да га пронађете - додао је.

Ана га испитивачки погледа. Очи су јој имале дубину коју је већ познавао, црте лица јој омекшаше и он схвати да је обећање имало моћ која је и њега изненадила: био је човек коме се верује.

- Све ћу вам објаснити и ако буде требало...

Али обећање је већ било изречено и Ана климну главом: - Молим вас - рекла је тихо.

Ненада изненади спремност са којом је то прихватио. Желео је, али шта?  Да јој помогне и тако се оправда због лажног представљања? Да опет допре до оне зачараности прошлих времена која је њен глас призивао? Да се одазове на титраје тела који су га испунили нежношћу коју дуго није осетио? Да најзад, после Бранкиног одласка, нађе емотивно средиште свог живота и опет буде свој и слободан?

Он пружи руку преко стола, отвореног длана. Ана га погледа у очи, озбиљно и чврсто, и пружи своју. Руковаше се седећи, као саучесници у тајном договору, а у Ненадовој свести остаде чврста топлина њеног широког длана.
Наставиће се...


Анђелковић Миливој

Нема коментара:

Постави коментар