уторак, 15. април 2014.

3. ОТВОРЕНА КЊИГА




 URL K OTVORENA KNJIGA J Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost html L  URL K OTVORENA KNJIGA

_prvo je mig 29 obleteo selo i ispustio nekoliko bombi a onda pocesmo sa artiljerijskim napadom_prvo je 

Структура текстова, да. Али... којих? Расути фрагменти и одсјаји свакидашњице као чврста зрнца смисла? Полифони хор аутора са свих континената у једној књизи? Још једно путовање у немогуће?

Mika (*.verat.net) – Vidite i sami: nad rusevinama utopija lebde tekstovi-poternice za odbeglim smislom. Ako okupimo one koji pripadaju Orlovom gnezdu, mozda ce se dogoditi mali/veliki BUM fragmenata, novo cvrsto jezgro u oblacima prasine...

Bole (212.117.*) – ZNACI NA NEBU
Bila je tiha noc, svi su spavali, samo se poneko retko vozilo culo u prolazu na putu pokraj kampa. Ne secam se koliko dugo i o cemu smo pricali, tek u jednom trenutku nebo iznad nas postade svetlo belo i u celom kraju kao da najednom nastade dan. Obojica smo kao hipnotisani gledali gore. A tamo, velika svetla kugla besumno je prolazila iznad oblaka!
Sutradan potrazismo strazare iz obliznjih jedinica da se raspitamo. Nadjosmo dvojicu. Niko nista nije video!
Sledeceg jutra rat je za sve nas stvarno poceo. Prvo je Mig 29 obleteo selo i ispustio nekoliko bombi a onda mi pocesmo sa artiljerijskim napadom koj je trajao sve do veceri. Posle nas sledio je napad motorizovane pesadije. Najednom iznad  zasvetlese cetiri ili pet blistavih tacki!
Neko objasni da je to verovatno dat znak za napad, medjutim tacke se nisu kretale! Jezivo osecanje da su to duse mrtvih protutnja kroz moje grudi.
Dugo sam ih gledao zudno iscekujuci da padnu. Nisu pale sve do jutra kad najzad iscezose.
Kroz to selo smo najzad prosli i videh sto videh...

KIŠOVIT DAN U KENTERBERIJU

 URL K OTVORENA KNJIGA J Serbian Café: Diskusije: Knjizevnost html L  URL K OTVORENA KNJIGA

_...toliko smrknuti i pateticni i paranoicni? zasto se malo ne razveselite? svet je jedna postmoderna igra!_ 

Goran Stefanovski (Forum Skoplje) - Sada zivim u Kenterberiju, u jednom rusticnom svetu, u malom turistickom mestu sa katedralom. U glavnoj ulici je prodavnica sa stripovima u kojoj se prodaju americki noviteti. U izlog je postavljen kolor-karton u prirodnoj velicini jednog od junaka iz popularne naucno-fantasticne televizijske serije "Babilon 5". U pitanju je slika jednog bica s velikim svetlecim oreolom oko glave.
Poznajem zenu koja igra ovaj lik. Prijateljica mi je. Njeno ime je Mira Furlan. Svojevremeno je bila jedna od najboljih glumica bivseg jugoslovenskog pozorista, filma i televizije. Bejase protagonist nase drame i heroj nase price. Sada je vanzemaljka. Pretvorila se u stereotip za ono sto su Istocnoevropejci.

Телефон је зврцнуо као да га подсећа да неко мисли на њега. Чекао је, тишина се наставила, а текст на монитору је текао даље, као река без обала и ушћа.

Nedavno, dodje mi jedan prijatelj u posetu u Kenterberi. Ime mu je Rade Serbedija. Bio je legenda bivseg jugoslovenskog glumista. Bejase Hamlet. Igrao je u nebrojeno mnogo filmova i pozorisnih predstava. Bejase protagonist nase drame i heroj nase price. Danas, Rade je medunarodna zvezda i dobija uloge u holivudskim filmovima. Kakve uloge? Ulogu sumnjivog istocnoevropskog mafijasa, coveka kome ne moze sasvim da se veruje, na granici psihopatije.
Hamlet je postao epizodista. Protagonista se pretvorio u antagonistu. Rade je postao ilustracija za klise koji postoji o Istocnoevropejcima.
Raspalismo rostilj, pod suncobranom, u jedno kisovito englesko nedeljno popodne. Pijemo vino i razgovaramo o "starim vremenima". Potom sam ga odveo da vidi kartonsku figuru njegove "vanzemne" sugradjanke Mire Furlan.
Posmatrali smo je zajedno. Dvojica bivih heroja u virtuelnoj realnosti. Izvan svoje istorije, svoje geografije, svoje - price.

То је то, помислио је. Само за друштво у ћошку... Историја нас је самлела, лако и интимно. Сада смо независни чак и од својих жеља.

Kazah Radetu: "Zagubismo nasu pricu".
"Mozda je nikad nismo ni imali", rece on.
Kao da cujem zevanja s postmodernog balkona: "Prica. Kontinuitet. Sudbina. Zivot. Smrt. Zasto ste vi Istocnoevropejci toliko smrknuti i pateticni i paranoicni? Zasto se malo ne razveselite? Svet je jedna postmoderna igra!"

ПРАГМА ЦИНИЧНОГ УМА


Око монитора је лебдела бледа аура а текст "Отворене књиге" се настављао у Ненаду. Екран је светлео присном светлошћу али то више није било исто, живот га је додиривао мутним крилима призвавши успомене које је желео да заборави. Загубисмо нашу причу, треперио је прочитани текст. Можда је никад нисмо ни имали, долазило је за њим у непрегледним редовима, као носталгичан одјек.
Може ли се ишта заборавити? Те наше загубљене приче најдуже живе, хране се својом незавршеном апсурдношћу, својом отвореношћу за нова, стално нова и нова тумачења. Свако од тих сећања је наша лична Отворена књига која данима, месецима, годинама, добија наставке и продужава се у нама, уписана у саме гене успомена, у атоме наших сећања које тако претенциозно називамо нашим искуством. Искусили смо- шта? Апсурдност је искуство нашег емотивног живота, наших најдубљих жеља и нада.

Постоји ли термин емотивни емигрант? Зачуђујуће је да га још нико није дефинисао. Или је он толико личан за свакога да се нико није усудио да га јавно изложи? Можда и због тога што би морао да му дода оно што га прати; осећање немоћи и страха. Да, то је то: мало ко се усуђује на покушај да дефинише празнину.

Остао је сам. Отишла, разишли се. Није било никаквог другог или друге. Било је других.

Када је то почело више није могао да утврди. Осипали су се њихови пријатељи и другови, нестајали познаници. У Немачку и Француску, на топли Кипар и у ледену Канаду, у Словенију, Италију и Америку. Или у егзил завичаја и сумњиви бизнис од јутра до сутра; у новостворено магијско средиште свог личног заклона, једино у које могу избећи.

Он и Бранка су остали и Ненад је одједном почео да сазнаје порекло и политичка опредељења познаника; то је постало важно у кругу који се сузио као и земља у којој су живели. Али, заједно са тим светом који је нестао, изгубила се животна ширина и пајташке слободе, она бескрајна толеранција и  међусобно поверење у односима и зезањима. Сви су постали рањиви; морало се пазити шта ће се и пред ким рећи, који виц испричати, како реаговати на политичке и ратне вести којима су били засипани.

Повремена Бранкина хладноћа и уздржаност није га узнемиравала; тога је било и раније, проћи ће. А онда је једне вечери дошла бледа и онемоћала, у пратњи двеју пријатељица и Ненад је са горчином сазнао да је била трудна и да је управо побацила јер "није време за децу и промену њихове везе". Сазнање да је била трудна није да у први мах уздрмало, али да му то чак ни не каже и да о абортусу одлучује самит њених пријатељица и њихових сталних или привремених љубавника, е то заиста није могао да прихвати. Као да је подигла зид између њих двоје и своју будућност, оне најличније планове и жеље, сместила са друге стране тог зида.

Заиста, колико су пута после тога били опуштени и интимни, колико пута су имали љубавни однос? Два или три, ако се онај последњи, прекинут у нервози и свађи која их је обузела, уопште може да рачуна. Сада, када размишља о томе, склон је да верује да је она знала да је то њихов последњи однос и да се потрудила да то не буде обично кресање, рутинска јебачина за олакшање жлезда и подстицај хормона. Наметнула је позу коју је највише волела и у којој је умела да неизмерно ужива, ону у којој је иницијатива била њена.

Лежао је полузаваљен и то није сметало, напротив, били су пожељнији, тако очи у очи, спонтано разблудни као првих дана. Али ако руке, ноге, усне, удови знају да лажу, очи то не знају. Истина се прочита, ако сте довољно близу. Обоје су исто осетили: он је сазнао, а она схватила да он зна; нешто је рекла, он је одговорио, па опет она, па он...

На послу се понудио да он иде на терен; желео је да размисли, са одстојања, о свему. Отишао је, вратио се и ништа није одлучио, као да је знао да је све већ одлучено. Станчић је био празан, а њене ствари нестале; зијале су празне фиоке и полуотворен плакар, па столу се вукао изгужван папир исписан њеним искошеним рукописом:
Три реченице. Толико је заслужио.

Са знаком питања на крају. И њега је заслужио.

Могао је да замисли како то исписује, чита, гужва и баца; потом га тражи по поду, изравнава и коначно оставља на столу притиснуто пепељаром.

Да га ветар, ни случајно, не однесе.

Да, толико је заслужио.

Разочарање. Бес. Самосажаљење, празнина и опет бес. Повремена агресивност. Смирење и преиспитивање. Празнина и равнодушност. Празнина.

У тај празан простор почели су да продиру догађаји које је раније једва примећивао. У фирми у којој је радио повремено су се правили спискови оних који учествују на демонстрацијама опозиције. Чему то, какве то има везе са пословима, питао се. А онда су се појавили спискови за принудне одморе и схватио је да су ту иста имена, укључујући и његово. Руковођење и власт су преузимали подобни и послушни сводећи пословање и само предузеће на своју ситну меру и могућности; способност, искуство, знање су постали непожељне категорије јер такви не слушају, такви говоре, такви не пристају на учињене грешке и треба их склонити. Већина се претворила у адолесценте: све може само мене не дирајте. Шићарxијски, полтронски однос је преовладао. А када је на састанку рекао да би било боље да је фирма бомбардована од НАТО-а јер би је сада поново градили уместо што је убрзано уништава садашње руководство, постигао је да доспе на сам врх листе за принудне одморе, уз напомену: непоуздан, не признаје фактичко стање.

"Суве шљиве и ораси/ комесари па монаси", цитирао је Предрага Чудића на Интернету. Покушао је да своју муку, личну и  друштвену, подигне на ниво новог промишљања света. Будућност је другачија него што смо то очекивали и замишљали, писао је. То значи да је грешка, квар, гвинт- у садашњости. Чак је и рат са НАТО-ом симулирао сам себе исказавши се као обострано Зло, оно са великим почетним словом које тежи да се што више приближи свом савршенству, самом великом ЗЛУ...

Али и интернет-свет му је измицао. Саговорници из иностранства, наши коју су побегли, склонили се или схватили све то много раније, такође нису имали прави одговор. Само сажаљење и наглашено самозадовољство што су далеко и што им је боље. Ипак боље. Свакако им је боље. Па да, наравно, боље им је, ево види шта овај који се потписује као Ненад, о томе пише. Зар не да је нама  боље?

Истина, правда, љубав су испражњени појмови, без значења- покушао је са темама које су свима блиске. Свет је пун нових и старих вођа, малих и великих Татица. Они убрзано откривају нове вештице које бацају чини и ускоро ће се знати ко је крив. Понешто ће бити другачије, понешто исто. Само ће кривци бити нови - те управо откривене, свемоћне вештице. Свет ће се најзад смирити јер ће у њему коначно превладати нови светски идеал, прилагођен новом миленијуму: завладаће велика, свеобухватна и свемоћна прагма циничног ума. На кинеском Пра Ци Ум; на јапанском исто, само што се мало другачије чита, на енглеском САД и НАТО, што не морају да буду само скраћенице већ и нови појмови пуни бајковитих значења...

Пред Ненадом је лебдео шесторед податних дирки налик на разливене водене капи. Изнад сваке се наслућивао треперави плавичасти лук а на њиховим лакираним површинама огледали су се минијатурни екрани изроњени из дубина компјутера. Светови су се умножавали, њихови многоструки одсјаји мешали су се са оним у њему и треперили као сигнали у магли. И Ненад укуца у једном даху, без застоја и премишљања, брзо као зломисао:



Престиже нас  гравитација историје, оно што се збива не може се оправдати илузијом сврхе. Нова времена више не рачунају на будућност, она је већ иза нас. Светом ће завладати власници најмоћније мантре: ПРА ЦИГМА НИЧНОГ УМ  А. Карма препознавања: подигнемо леву руку, а наш одраз одмахне десном. Шта се стварно догодило открићемо годинама касније, у тамном сјају равнодневница. Ништа посебно: свет се равнодушно  померио за полуокрет, а Аустралија, Онтарио и Попокатепетл су опет променили места.



Послао је текст, електронски импулси муњевито су га пронели кроз нити Велике Мреже и сместили у текст "Отворене књиге". Или на неки од интернет-форума које је малочас прегледао? Укључио је принтер, сијалица је засветлела, апарат зазујао, а округла глава пуна слова љутито је замумлала, откуцавајући редове. Међутим, текст је био померен, десна половина се изломљено преламала,  дах хаоса је запљуснуо и електронику.

Ове две типке? Пажљиво их је додирнуо и оне су улегле, меке и нечујне; текст са екрана је одјурио горе и нестао.

Пред њим је био плави, равнодушни сјај електронског неба.

Сачекао је, обасјан његовом светлошћу па нервозно, са свих десет прстију, искуцао низ насумичних слова. Опет исте типке? После мало оклевања слова су се појавила, уређена у целовите редове. Међутим, нигде није било његовог текста, само два низа насумичних слова:

 

Седео је обасјан светлостима екрана, чак се ни Молитва за почетак  није појављивала. Лажна празнина, знао је, варка за неупућене; све што се једном унесе остаје уклесано у бескрајним меморијама Велике Мреже. Као и у нашем памћењу.

Тада је телефон опет зазвонио. Није то био онај слаби, опомињући клик већ звоњава свим невидљивим чекићима којима апарат располаже и Ненад помисли: овог пута знам ко је!

Међутим, глас је био мушки, али је зато питање било исто.

- Кога тражите? -  поновио је  изненађено.

- Па, Мишу - рекао је глас. - Да ли се јављао?

- Није - рекао је. - Ово није његов број, али...

- Добро, добро, знам - нестрпљиво се сложио глас. - Када се јави реци му да дође код Једноруког.

- Зашто би се овде... И ко сте ви?

Али непознати је прекинуо везу.

Није то грешка, разумео је. Нешто се догађа, нешто што ће тек сазнати. Wегов број је записан у туђим бележницама, непознати људи га окрећу са плановима о којима он ништа не зна. Био је у игри коју није знао и чија правила није познавао.



Наставиће се...

Анђелковић Миливој



Нема коментара:

Постави коментар